Pročitaj mi članakJasno nam je. Pijete najskuplja vina sa svojim pajtašima, za jeftine laži koje prosipaju. Vi im diktirate. Vaš spontani rukopis teško se čita, ali se lako prepoznaje. To je vaša surova osveta pobunjenim građanima.
Грађани вас спонтано подржавају и спонтано вас обожавају. Воле вас свим срцем – спонтано у кешу. Давали сте спонтано и шаком и капом, само да вас спонтано подрже. Буџет се спонтано испразнио. Стога сте спонтано решили, да почетком септембра спонтано кренете у државне посете и да неку кинту спонтано искамчите. Али, пре тога, да у глупом августу, довршите своју паметну књигу. Морали сте да испишете странице које вам недостају. И… спонтано сте кренули да тучете мирне грађане. Врбас, Ваљево, Београд…
Августовске слике бруталности полиције – остају урезане. Крволочно пребијање мирних демонстраната. Шмркови који бришу трагове ваше спонтаности. Купљени медији који представљају вас као жртву. Каква иронија. Наоружана држава, против голоруког народа! То је цена ваше фотеље на Андрићевом венцу. Док су слике ужаса из Србије обилазиле свет, ви сте причали бајке о својој популарности. Посебно у Кини. Бесни због недовршене револуције у августу, првог септембра одјурили сте у Пекинг – на војну параду. Причали сте како Кинези падају на вас. А, у ствари – чим стигосте, ви падосте. Ушта ли сте гледали, кад сте се онако стрмоглавили? Једва вас ухватише да не страдате. Можда сте се спонтано саплели, а можда сте и путем вештачке интелигенције све то намонтирали, да бисте привукли пажњу. Пошто вас тамо нико није фермао. Ту и тамо, провирили би негде, али недовољно за оно, што је с ваше стране, унапред најављивано.
Провалила сам. Стрмекнули сте се од радости. Јер оно што нисте пре пар седмица искамчили од Емирата, искамчили сте сада, од свог брата Сија. Цалнуо вам је 2,5 милијарде да закрпите рупе у буџету и прикријете прљаве кинеске работе по Србији. То вас је опило, па сте се затетурали и пали. Јао-пао, ако ћемо на вашем кинеском језику. Скупо је могао да вас кошта тај лаки кеш. Али, коштаће грађане и студенте Србије. На њих ћете нахушкати полицију и батинаше, да својим главама ваш дуг отплате – и да ваша глава остане читава.
Пре поласка помпезно сте најавили, да ће уз Путина, у Кини бити и Трамп. Чујем да ће можда и Трамп да дође, нисам сигуран, бог свети зна како ће да буде, али су ми најавили да ће неки од великих светских лидера да прави вечеру у Кини, па су ме замолили да останем. Кажу, мораш да останеш до петог…
Бог свети зна да сте то рекли по принципу – ако прође прође. Ви кажете. Народ то чује. А, оно можда, изгуби се у маси ваших лажи. Бог свети зна и да сте ово о Трампу измислили, да би себи дигли цену. Бог свети зна да на ту вечеру, петог септембра – нисте ни били позвани. Бог свети зна да сте тог петог – већ изјутра били у Србији. Бог свети зна и да сте те вечери, седећи у редакцији ваших омиљених медија, прослављали флашом најскупљег вина, сваки пендрек по леђима и глави невиних. Деце. Студената. Пензионера. Гледали смо надреалне слике из Новог Сада. Ничим изазвана полиција, под пуном опремом, без милости је почела да туче мирне учеснике протеста. Људи с црним фаномкама седели су у колима хитне помоћи, одбијајући да пруже помоћ повређеним грађанима. Осрамотили су часну професију. Солидарност се видела, на другој страни. Овој нашој. Кад је полиција дигла пендреке на Дијану Хрку, мајку страдалог детета под надстрешницом, загрлили су је ветерани и обојица су уместо ње добили пендреке преко леђа. Ко ли је тај из редова ваше полиције, тај који је имао намеру да пендрецима дотуче ову већ рањену жену? Јесте ли се запитали? Јесте ли реаговали? Нисте. На нашој страни су емпатија и љубав. На вашој су безосећајност и батине. То је разлика између две Србије.
У директном теве преносу патетисали сте, облизивали се и причали сте у стилу – коларићу панићу/плетемо се самићу/сами себе заплићемо/сами себе отплићемо … Смешкали сте се невино, а цинично. Махали сте победоносно, а поразно. Свесни сте ви да сте ову битку изгубили, ма колико се спонтано тешили да сте победили. Честитали сте полицији на часно обављеном послу!!? А, у ствари, честитатли сте својим послушницима, на суровом пребијању грађана!!! Вино је криво за све. Вино вам је помутило памет. Јер, и Бог свети зна, да је то нешто најпрљавије у историји ове земље. Било је и раније протеста. Било је и раније незадовољних грађана. Било је и раније полиције на улицама. Било је и раније пендрека. Али као ви – нико се овако брутално није светио грађанима. Нико их овако сурово није газио. Нико их овако није шутирао док су лежали немоћни. Нико их овако није вукао по улицама, након што им је руке везао лисицама. Нико није хапсио малолетну децу. Нико тако као ви није мрзео свој народ. Кад би могли, своје противнике би уништили и затрли им фамилије пет колена уназад. Да ли ћете рећи да је и то спонтано? Хоћете сигурно, јер та реч вам се из неког разлога допада. Ви их спонтано попреко гледате. Ви их спонтано стрељате погледом. Ви тишину у помен жртвама надстрешнице, спонтано прекидате соничним оружјем. Ви противнике ваше тираније спонтано називате непријатељима, издајницима, нацистима, мамлазима, дебилима, кретенима, будалама, идиотима… Само зато што нису на истој страни. Оној вашој. Криминалној и корумпираној. Спонтаној.
Јасно нам је. Пијете најскупља вина са својим пајташима, за јефтине лажи које просипају. Ви им диктирате. Ваш спонтани рукопис тешко се чита, али се лако препознаје. То је ваша сурова освета побуњеним грађанима. Пре свега, Новог Сада. Јер, све је – баш ту почело. Пад надстрешнице. Неверица. Бројање мртвих. Бдење над повређенима. Мук. Сахране. Лелеци. И питања – ко је крив? Уместо одговора – ћутање. Уместо хапшења криваца – пребијање оних који траже истину. Уместо суђења – сакаћење побуњених. Уместо правде – гажење, претње и хапшења невиних. Све су издржали. И Новосађани. И студенти у блокади. И грађани широм Србије. Својом упорношћу, потрошили су и последњи атом ваше снаге. С разлогом посрћете и падате наглавачке у званичној посети, свеједно у којој земљи. Студенте то не занима. Они траже да путем избора паднете у Србији. Али трезни, а не опијени вином и влашћу.
У сваком случају, после неуспешно обављеног посла током августа – и септембар вам је почео траљаво. Сем оног кинеског кредита којим ћете куповати љубав ћација, све друго је чист промашај. Укључујући и ваш тамошњи одлазак. Обишли сте све ходнике у палати Си Ђинпинга. Разгледали сте зидове. Буљили сте у плафоне. Тапшали сте разводнице по рамену, кад поред вас прођу као поред турског гробља. Рагледали сте вештачко цвеће, каквог има и овде код нас у кинеским радњама… За то време, Си је разговарао с Путином и другим гостима. Ви сте ту домаћи. Увек дођете да нешто камчите и зато му нисте у истом рангу с другима. А, да се скроз наскроз не избламирате – како вас нигде није било, побринула се мајка природа. Ваша висина. На некој фотки, стојите у последњем реду. Сами. И опет штрчите. Као громобран.
С Путином сте разговарали пет и по минута. Нит вас је слушао, нит вас је гледао. Делила вас је икебана. Путин је отварао пасијанс и ћутао. А ви сте на чудном миксу рускосрпског језика, без тачке и зареза верглали – дарагој уважајемиј президент ја хатјел јешчо раз исвестит вас што Сербија находјитса в очењ трудној ситуацији но ми смагљи сахрањит нашу принципиељнују пазицију адстајат независимост Сербији у атносу на Расију… Да Путин није штоповао време, не знам колико бисте још успели да брбљате без ваздуха. Ни једном нисте удахнули, а ваш уважајемиј Путин, живот вам је спасао – кратком минутажом коју је одвојио за вас.
Бог свети зна шта сте очекивали од Путина. То ме не занима. Јер ме не занимате ни ви, ни ваш дарагој Путин. Занима ме једино – када ћете оним фалконом одлетети. У једном правцу. Спонтано. За изборе немате храбрости. Чак ни уз спонтану крађу гласова.
Хајд’ да се кладимо…
