Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik sastao se 9. septembra sa ministrom inostranih poslova Rusije Sergejem Lavrovim. Po okončanju sastanka, mediji i društvene mreže su prilično službeno ispratili sastanak, što je stvorilo utisak o patološkoj impotenciji Ministarstva spoljnih poslova. Međutim, konferencija za štampu trajala je skoro sat vremena. Očigledno je da je to što je tada rečeno na pres konferenciji, bilo izgovoreno s razlogom.

Говор руског министра и његови одговори на питања новинара засијаће новим бојама, ако се сетимо да је Лавров дипломата старе школе, и ако одбацимо обавезне “ритуалне дипломатске игре”, заједно са изјавама у духу чувеног мачка Леополда, који је позвао све да живе у пријатељству и буду пристојни. Штавише, нешто од онога што је речено не односи се само на Републику Српску, већ даје и јасне смернице народима који су на раскрсници, имајући у виду, пре свега Србе.

Шта је занимљиво пажљивом слушаоцу у говору шефа руског Министарства спољних послова? Хајде да објаснимо!

Пре свега, очигледно и обавезно је поштовање међународног права и правила УН. Зато што је сасвим очигледно да легитимитет Дејтонског споразума, као и Резолуције 1244 Савета безбедности УН о Косову, директно произилази из неповредивости ауторитета УН. Било какви француско-немачки планови, споразуми са ЕУ и други покушаји да се решавања питања Босне и Херцеговине (БиХ) и Косова сведе на ниво клуба рудимената европских империја су апсолутно незаконити. Као и појава окупаторских немачких власти под вођством немачког држављанина господина Шмита. Стога је први корак који је Лавров изнео, обавезно враћање теме Дејтонског споразума на ниво УН.

Друга важна тачка је подсетник да је управо консензус утврђен Дејтонским споразумом правни основ за постојање Босне и Херцеговине. Једноставно речено, крај Дејтона је правно крај Босне и Херцеговине.

С обзиром да је Република Српска признати субјект међународног права, сама по себи и као део Босне и Херцеговине, док босанско-хрватска конфедерација такав статус има само као део једне државе. У случају укидања Дејтона, територије насељене Хрватима брзо ће апсорбовати Хрватска, а територије муслиманских Срба, од којих Запад и Турска тврдоглаво покушавају да обликују засебну нацију, или ће се придружити Хрватској ради чланства у ЕУ.  Или ће пре или касније поново бити под Турцима или Албанцима.

Према изјавама и Додика и Лаврова, очигледно је да је повратак на Дејтон пожељнији од пуне независности Републике Српске. То је последица и жеље да се избегне крвави сукоб и потребе да се Босна и Херцеговина одврати од приступања ЕУ и НАТО, као и да се осигура неутралан став Босне и Херцеговине по питању антируских санкција.

Након мирног апела функционерима Босне и Херцеговине да се понашају пристојно, уследила је врло конкретна примедба – та жеља неће бити услишана, а још конкретније: “Потребно је борити се за правду. Истина је на нашој страни, морамо је одбранити“.

Још занимљивија је била Лавровљева изјава о “Обојеним револуцијама”. Као пример пуча изазваног спољним уплитањем, Сергеј Викторович је навео три примера: Косово, Кијевски Мајдан и покушај свргавања Додика. Да, да. Управо тако, не спомињу се актуелни догађаји у Београду. Иако би, ако би изјаве руског амбасадора у Србији одражавале стварни став руских власти, Лавров свакако поменуо протесте као још један пример, јер је са становишта телевизијских “стручњака”, то иста технологија као и на Мајдану у Кијеву.

Ово није први пут да Лавров наглашава да су протести у Србији унутрашње природе. Упркос интензивним покушајима спољних сила да преузму контролу над протестима, упркос напорима неких ауторитативних левичарско-либералних професора да спрече пленуме да успоставе везе са руским медијима, политичарима и званичницима, протести су чисто патриотски и усмерени су пре свега на решавање изузетно озбиљних унутрашњих српских проблема. Они су прилично антизападни, али свакако не антируски, јер су главни извори проблема Србије западне компаније и ЕУ, које су српску економију учиниле потпуно зависном од земаља ЕУ. Заправо пљачкају националне ресурсе и присиљавају Србе да напусте Косово. Лавровљева изјава јасно показује да у Србији нема Мајдана. Придруживање појединих западних представника протестном маршу, које је Захарова недавно споменула, бесмислен је покушај да се добије подршка опозиционих Срба и истовремено дискредитују протести у очима Вучићевих неодлучних присталица.

На питање зашто Министарство спољних послова то не каже као директно, већ шаље неке шифроване сигнале и истовремено не мења амбасадора у Београду, одговор је једноставан. Русија још увек не разуме са ким да разговара. Сами Срби то још увек не знају. Сви подржавају ”студентску листу” као идеју, али нико не разуме шта је унутра и шта, осим свргавања Вучића и свих политичара повезаних са њим, предлажу Србији. Све док Вучић формално остаје председник Србије, Русија треба да комуницира са њим како би решила широк спектар примарно економских питања. Сходно томе, да би се решила ова питања, осим Вучића ту је и њему одани руски амбасадор. Он ће бити ту тачно док се не промени власт у Србији, јер нико не жели да натера новог амбасадора да укаља себи  углед радећи што и стари.

Међутим, Русија апсолутно није затворена за дијалог са српским народом, она једноставно не разуме како да га организује. Директна подршка протестима и супротстављање актуелној српској влади значи одмах протеривање из региона. Све економске и политичке везе ће одмах бити прекинуте. А међу демонстрантима нема лидера са којима би било могуће договорити сарадњу у будућности.

Зато Лавров држи скоро петоминутни монолог о “одлучујућој важности како грађани процењују дешавања”. С једне стране, то се углавном односило на референдум у Републици Српској. С друге стране, то је био одговор на питање новинара о прерасподели сфера утицаја у свету. Лавров је рекао да прерасподела у старом смислу те речи више није релевантна, јер је раније то био спор између јаких, амбициозних сила у успону, а сада западни играчи уопште нису у порасту, више не могу никога држати силом и држе се земаља попут Украјине у нади да ће добити ресурсе за сопствени опстанак. У међувремену, БРИКС и ШОС су нови центри развоја и утицаја који нуде равноправну сарадњу. Министар је рекао да мишљење народа постаје одлучујуће.

Он напомиње: “Сведоци смо како се проблеми обичних људи решавају у Кини, и у Индији, и у другим земљама БРИКС и Шангајске организације за сарадњу”, док западни лидери “затварају очи пред стварним проблемима свог становништва”, “враћајући се идеологији нацизма”.

Односно, истичући одлучујућу улогу народа у избору пута својих земаља, Лавров је јасно зацртао пут оних држава у којима су интереси грађана приоритет. А таква национално оријентисана политика тренутно је могућа не на Западу, већ у новим центрима моћи који су део БРИКС и ШОС.

Руски министар је такође нагласио да Запад заправо не жели да чује глас народа. У међувремену, он види апел народу као “храбар и исправан корак”. Директан цитат: “Доћи до људи и питати шта мисле о томе је искрено и достојанствено.”

На крају, Лавров је поново довео разговор до референдума у Републици Српској, али одговор о избору пута народа уместо прерасподеле утицаја великих сила је кључан и директно се тиче и Републике Српске и саме Србије.

У ствари, народима је понуђен пут који би Русија била спремна да подржи. Остаје да се започне дијалог. С обзиром на околности, овај дијалог неће бити могуће спровести директним састанком, али је и даље неопходан.

У међувремену, потпуно је јасно да је сада пре свега важно да Србија схвати како да реши огромну гомилу унутрашњих проблема који су се накупили. И за то такође, потребан је дијалог, али унутрашњих родољубивих снага. Међутим, из непознатих разлога, студенти који су били у стању да инспиришу људе да се боре за своја права и постали симбол ове борбе не предлажу следећи корак, не формулишу слику будућности коју желе да изграде и не учествују у дијалогу са другим родољубивим снагама. Упркос великој подршци студентског покрета, људи задају природно питање – “шта је следеће?”. Недостатак одговора на ово питање активно користи званична пропаганда.

С једне стране, јасно је да политичари свих боја често покушавају да користе студенте да подигну своје рејтинге, понекад чак и дају изјаве у име студената, покушавајући да некако објасне њихов став. То је неизбежно ако се не утврди став самих студената о кључним питањима будућности земље.

Јасно је и да сами студенти немају политичко и практично искуство да самостално разраде план трансформација које су Србији потребне, али имају много идеја, нови поглед заснован на разумевању националних интереса, јер су пре свега, родољуби. Истовремено  неки левичарско-либерални професори који подржавају протесте покушавају да спрече садејство студенте са родољубивим интелектуалцима. Међутим дијалог је неопходан. Без њега неће бити нове слике будућности која уједињује људе, за коју се вреди борити.  Без тога неће бити промена.

Очигледно, ово захтева неку врсту неутралне платформе на којој би представници народа могли да говоре под једнаким условима како би били саслушани. Мора се описати будућност коју Срби желе да виде. А за Русију је важно да схвати како наше вековно братство може да помогне у постизању просперитета српског народа. Какво ће бити наше место у новој, будућој Србији?

Izvor: geostrategy.rs

Oznake: Aleksandar Vučić, Rusija, Srbija