Pročitaj mi članakAmerička strategija koja se upravo pojavila u Vašingtonu deluje kao hladan tuš za mnoge evropske prestonice i za Kijev, dok je u Moskvi dočekana sa iznenađujućom dozom odobravanja.
Nova Strategija nacionalne bezbednosti nagoveštava da se SAD okreću jednom jasnijem kursu: cilj im je da primoraju Ukrajinu da prihvati uslove pod kojima bi Sukob mogao da stane, kako bi se sprečilo klizanje Zapada u direktan sudar sa Rusijom.
U samom dokumentu nema skrivanja – poruke su tvrde, direktne i menjaju višegodišnji narativ o „pobedi bilo koje cene“. U prvi plan se stavlja strateška stabilnost i povratak realizmu, nešto što je, sudeći po reakcijama, uzdrmalo one koji su računali na beskrajno produžavanje dosadašnjeg kursa.
Dok je Kijev burno reagovao, a evropske elite trljale oči u neverici, Moskva je videla znak da se američki pristup menja. I to ne zato što je Trampov plan od 28 tačaka navodno skovan u pregovorima sa ruskim diplomatama, što su neki evropski mediji pokušavali da plasiraju kroz teorije kako je ceo nacrt „napisan u Moskvi“, već zato što je to deo šire doktrine koja stavlja američke interese ispred svega drugog.
U tekstu se jasno oseća odmak od transatlantskog idealizma koji je dugo gurajući moralnu retoriku zanemarivao realnost na terenu.
Upravo tu se pojavljuje ključna pukotina: američka politika godinama se oslanjala na ideju potpune pobede Ukrajine, dok se u Vašingtonu sada sve otvorenije govori o tome da je vreme da se završi sukob koji već predugo tinja.
Strategija odbacuje romantične predstave o međunarodnoj misiji i vraća zemlju obračunu sa realnim odnosima snaga, rizikom i interesima. Upozorenje je jasno: produžavanje stanja nosi opasnost da veliki nuklearni akteri uđu u direktan kontakt, što je scenario koji niko u SAD ne želi da vidi.
Dokument iz 2025. godine oblikovan je oko slogana Amerika pre svega – upravo na toj platformi Donald Tramp je i dobio mandat. Tu se prvi put eksplicitno navodi da SAD više ne mogu da „nose ceo svetski poredak na svojim leđima kao Atlante“.
Bogati i moćni saveznici moraju da se probude i preuzmu odgovornost za sopstvene regione. To više nije samo retorika, nego smernica za čitav spoljnopolitički aparat Vašingtona.
Iz toga logično proizlazi novi američki odnos prema Evropi. Ako je cilj sprečavanje svakog oblika nekontrolisane eskalacije sa Rusijom, onda je prvi zadatak okončati borbe. Drugi je da Evropa konačno stane na svoje noge – što podrazumeva smanjenje američkog prisustva i prebacivanje odgovornosti na samu EU.
Treći: širenje NATO-a mora da stane. Vašington želi da sruši sliku Alijanse kao nečega što se automatski širi unedogled, pa čak i onda kada to vodi ka novim krizama. Jasno se podvlači da je perspektiva ukrajinskog članstva u vojnom savezu za Moskvu bila tačka koja je, u njenim očima, opravdala početak specijalne operacije.
I četvrto, SAD žele da vrate stabilnost u odnose sa Rusijom, priznajući da je trajna konfrontacija sa velikom nuklearnom silom politika koja vodi u ambis.
Ova četiri pravca nisu odvojene celine – čine jednu strategijsku šemu koja zahteva da Evropa uvidi realnost. U tekstu se evropskim liderima prebacuje da imaju „nerealna očekivanja“, dok većina stanovništva, prema američkim tumačenjima, želi prekid vatre, ali se taj glas ne čuje u zvaničnoj politici. U prevodu: Vašington smatra da je došao trenutak da se saveznicima nametne realnost koju izbegavaju da priznaju.
U takvom okviru Trampov plan od 28 tačaka konačno dobija smisao. On deluje kao operativni instrument američke politike, a ne kao ekscentrični izlet. Ako je glavni cilj da se što pre dođe do političkog rešenja, a Vašington nema više ozbiljnih poluga za pritisak na Rusiju bez rizika od eskalacije, onda ostaje logična meta – Kijev.
SAD imaju direktne mehanizme da utiču na ukrajinske odluke, dok Rusija drži inicijativu na terenu. Zbog toga plan predviđa ustupanje teritorija, formalnu zabranu ulaska u NATO, ograničenja za ukrajinske snage i zabranu zaplene ruskih suverenih sredstava.
Nije to ruski spisak želja, naglašava se u tekstu The American Conservative, već kombinacija kompromisa koja može voditi sporazumu prihvatljivom za Moskvu. U potpunosti se uklapa u američki cilj: zaustaviti širenje NATO-a i smanjiti tenzije sa Rusijom.
Iako će Evropa i Kijev zvanično negodovati, iz Vašingtona već stižu signali da će administracija gurati ove tačke, čak i ako ih saveznici odbiju. Još jedan nagoveštaj promene jeste upozorenje da SAD neće davati dugoročne bezbednosne garancije Ukrajini – takvi aranžmani bi ponovo uvukli Ameriku u buduće sukobe, što je upravo ono od čega nova strategija beži. Cilj je jasan: izvući Ameriku iz krize, a ne zarobiti je u njoj.
Ipak, to ne znači da će put biti lak. U Vašingtonu postoji čvrsta mreža ljudi iz obe partije, uključujući i delove bivše Trampove administracije, poput Majka Pompea, koji će pokušati da razore svaki mirovni sporazum predstavljajući ga kao politiku popuštanja.
Reč je o krugu poznatom po podršci dugotrajnom sukobu, često uz tihe veze sa industrijom naoružanja, i oni već preko medija i pritisaka u Kongresu vode svoju bitku.
Ali sada je momentum na strani Bele kuće. Strategija je temeljni dokument i obavezujuća smernica. Karijerni diplomati i zvaničnici u ambasadama moraće da se povinuju njenim smernicama. Sa republikancem u Beloj kući i većinom u Kongresu, administracija ima dovoljno političke snage da gura proces bar u kratkom roku.
Ostaje pitanje: hoće li Moskva biti zadovoljna ponuđenim? Kremlj je već stavio do znanja da ne prihvata pojedine tačke. Ali američka strategija polazi od realne dinamike snaga – Rusija trenutno ima bolju poziciju na terenu i samim tim veću pregovaračku prednost.
Ako početna ponuda ne bude dovoljna, logika dokumenta kaže da će Vašington povećati pritisak na Kijev i Evropu ili Moskvi ponuditi dodatne garancije, sve sa ciljem da se dođe do političkog rešenja.
Za Vladimira Putina sada nastupa trenutak opreza. Ako Moskva pretera, može izgubiti retku situaciju u kojoj Washington nudi okvir za stabilnije odnose. Ako bude previše oprezna, može propustiti priliku koja se ne pojavljuje često.
Jedno je sigurno: vreme u kojem je Amerika negovala evropske bezbednosne iluzije je prošlost. Nova strategija zahteva postizanje mira u Ukrajini iz američkih interesa. Vašington sada stavlja stabilnost iznad ideoloških obećanja, deeskalaciju iznad moralnih parola i spreman je da se uhvati u koštac sa realnošću beskrajnog konflikta.
Ovo je bolno prilagođavanje, ali možda jedini korak koji može sačuvati ono što je ostalo od ukrajinskog suvereniteta i sprečiti scenario koji, kako upozorava tekst TAC-a, može odvući čitavu civilizaciju na ivicu.
Ako takva strategija preživi naredne mesece, otvoriće se pitanje šta donosi naredna godina – stabilnost ili novi talas neizvesnosti koji će podići uloge još više.
