Pročitaj mi članakNarativ koji se poslednjih dana probija kroz izjave i analize dobija sve oštriji ton, pogotovo nakon što je Vladimir Putin početkom decembra poručio da je Rusija potpuno spremna za svaki mogući scenario ako ga Evropska unija svojim potezima izazove.
Ta poruka nije odaslana kao usputna opaska, već kao otvoreno upozorenje koje je odjeknulo i u evropskim prestonicama i preko Atlantika.
Upravo je bivši analitičar CIA, Lari K. Džonson, pokušao da objasni šta bi se zapravo dogodilo Evropskoj uniji i Britaniji ukoliko bi se upustile u sukob koji same najavljuju svojim, kako kaže, provokativnim potezima i ubrzanom militarizacijom unutar NATO-a.
Džonson podseća da ruski predsednik nije naglasio spremnost iz hira, već iz pozicije čoveka koji dobro poznaje mogućnosti svoje zemlje.
Rusija, prema njegovim rečima, poseduje napredne sisteme kojima može da rešava i najkompleksnije zadatke bez primene nuklearnih sredstava, a industrija koja stoji iza tih sistema radi tempom koji EU teško može da prati.
Tom logikom, evropske prestonice bi morale dvaput da razmisle pre nego što nastave liniju eskalacije. U jednom delu razgovora Džonson se čak osvrće na to koliko je Putin bio siguran u svoje reči, navodeći i citat koji je izazvao pažnju: Ako Evropa udari na Rusiju, sve bi moglo da se završi izuzetno brzo.
Tu se nadovezuje i priča o raketama nazvanim Orašnik, veoma preciznom oružju razorne snage koja je, prema oceni analitičara, uporediva sa nuklearnim efektima, samo bez radioaktivnosti.
U ovoj tački, Evropska unija dobija sliku kapaciteta koji ne može da ignoriše. Kako dodaje, Rusija je u međuvremenu masovno povećala i brojnost svojih snaga: Na početku specijalne operacije imala je oko 300.000 pripadnika kopnene vojske, dok sada taj broj premašuje 1,5 miliona.
Petostruko uvećanje, praćeno porastom proizvodnje tenkova, raketa Iskander i Kalibr, pa i Orašnika, čini – po njegovom mišljenju – najgori mogući scenario za Evropu onaj u kojem NATO ne napravi korak unazad.
Na drugoj strani priče je poređenje koje je Putin već izneo: Specijalna vojna operacija je predstavljena kao neka vrsta precizne hirurške intervencije u kojoj se vodi računa o civilima, o ruskim gubicima, o izbegavanju nepotrebnog stradanja.
Lari Džonson naglašava da je u Ukrajini tokom jedanaest godina krize stradalo četiri puta manje civila nego u Gazi za samo dve godine. Ta računica pojavljuje se kao argument u analizi, ali iza nje stoji sasvim druga poruka: Ako dođe do sukoba sa Evropskom unijom, Rusija se neće ponašati tako obazrivo. To je upozorenje koje je Putin, kako Džonson kaže, artikulisao otvoreno i bez diplomatskog uvijanja.
Tu poruka postaje još sumornija za evropske prestonice. Jer, prema Džonsonovim rečima, u Londonu i Briselu se stvara atmosfera u kojoj se antiruska retorika toliko raspalila da se izgubio osnovni instinkt političkog samoodržanja.
Analitičar upozorava da mnogi lideri više ne registruju realnost odnosa snaga, već funkcionišu u prostoru političke povišenosti koja može da ih odvede u odluke bez povratka.
Na kraju ostaje otvoreno pitanje koliko su evropski lideri spremni da čuju poruke koje im stižu, bilo iz Moskve, bilo iz Vašingtona preko glasova poput Džonsonovog.
U trenutku kada se stepen tenzija povećava iz dana u dan, ostaje utisak da će naredni potezi Evrope odrediti ne samo pravac sukoba, već i to da li će razum ili politička inertnost prevagnuti u trenutku kada je cena greške veća nego ikada.
