Прочитај ми чланакГренланд је последњих година често у фокусу светске политике, понајвише због инсистирања Доналда Трампа да би острво требало да припадне Сједињеним Државама. Али интерес Вашингтона за тај „огромни комад леда“ није нов.
Напротив, траје деценијама и има дубоко укорењену војну и научну позадину, која се тек повремено пробија на површину – буквално.
Један од таквих тренутака догодио се 2024. године, када су истраживачи НАСА, тестирајући нови радар за снимање структура испод леда, из ваздуха „осветлили“ разгранату мрежу тунела на око 40 метара дубине у гренландском леду. Прва помисао била је готово филмска.
Ипак, објашњење је било много приземније: Американци су наишли на сопствену, давно напуштену тајну базу из доба Хладног рата. Огроман комплекс, практично подземни град. И питање које се само наметнуло – да ли је уопште могуће вратити се тамо?
Документи Пентагона о тој бази, познатој као Camp Century, скинути су са ознаке тајности још деведесетих година, више од три деценије након њеног напуштања. Али тек је случајно откриће НАСА истраживача, предвођених научником презимена Грин, поново скренуло пажњу на пројекат који је својевремено носио кодно име „Ледени црв“.
Градња је почела тихо, 1959. године. Планови су, гледано из данашње перспективе, деловали готово мегаломански. Идеја је била да се у леденом штиту Гренланда сакрије инфраструктура површине од неколико стотина хиљада квадратних километара, са лансирним положајима за чак 600 балистичких ракета средњег домета.
Ракете би се кретале на возовима, по шинама постављеним у километрима дугим тунелима. Лед се бушио снажно и брзо, уз помоћ три огромне бушилице, сличне онима које се користе при изградњи метроа.
Радови су завршени већ у јесен 1960. године, мада у знатно скромнијем обиму од првобитних замисли. И тај „умањени“ Camp Century изгледао је импресивно: главна улица са бочним „сокацима“, стамбени блокови са тоалетима и тушевима, канцеларије, мензе, теретана, позориште, библиотека, продавнице, амбуланта са операционом салом, вешерај, научне лабораторије, капела, па чак и берберница. Струју и грејање обезбеђивала је мала нуклеарна електрана, а у једном тунелу су постављене и шине.
Међутим, већ почетком шездесетих постало је јасно да је рачуница била преоптимистична. Нуклеарно оружје никада није допремљено у базу, јер се показало да ледена маса не мирује онако како су пројектанти очекивали.
Лед се деформисао брже и снажније, тунели су се кривили и сабијали. Реактор је уклоњен 1964. године, а до 1966. природни процеси су практично истерали људе из подледног града. Око 200 припадника особља напустило је базу, оставивши иза себе знатну количину опреме и отпада.
Тај заостали материјал и данас изазива забринутост. У леду су остали токсични хемијски спојеви попут полихлорованих бифенила, отпадне воде, око 200 хиљада литара дизел горива и радиоактивни материјали.
Научници признају да се некада веровало како ће гренландски и антарктички лед заувек безбедно „закључати“ такав отпад. Данас је јасно да то није случај. Лед се помера, топи и мења, нарочито у условима убрзаног глобалног загревања, па постоји реална бојазан да ће те супстанце једног дана доспети у околину.
Како је све то остало скривено толико дуго? Прилично једноставно. Званично објашњење било је да се бушења и радови спроводе искључиво у научне сврхе. А оно што се дешавало дубоко испод површине, споља се ионако није могло видети. Научни део приче, додуше, није био само параван.
У оквиру Camp Centuryја радили су војни научници из лабораторије CRREL, специјализоване за хладне регионе. Већ 1960. године започели су дубоко бушење леда и вађење ледених језгара – цилиндара који чувају записе о клими прошлих епоха.
У њима се налазе мехурићи древног ваздуха, вулкански пепео, полен. Да би се међународна јавност умирила, познати поларни истраживач Пол Сајпл је у Копенхагену, приликом пријема медаље Краљевског географског друштва, уверавао да је реч о чисто научној станици, не помињући своју повезаност са војном лабораторијом.
До лета 1966. бушотина је достигла дубину од 1.388 метара. Последња 3,44 метра чинила је – земља. Ледени покривач Гренланда био је пробушен до краја. Потенцијална научна сензација тада је остала непримећена. Делимично проучени узорци обележени су и смештени у замрзивач, а пажња научне заједнице преусмерила се на Антарктик и чувену бушотину на станици Восток, која је открила климатску историју дугу 600 хиљада година.
Тек пола века касније, гренландски узорци поново су угледали светлост дана. У периоду 2018–2019. међународни тим научника, предвођен Ендруом Кристом и Полом Бирманом са Универзитета у Вермонту, уз учешће стручњака НАСА и Универзитета у Копенхагену, детаљно их је анализирао.
Резултати, објављени 2021. године, показали су присуство лишћа, траве, гранчица и маховине. Уз то су пронађени изотопи берилијума и алуминијума, који настају само под дејством сунчеве светлости. Касније је примењена и луминесцентна метода датирања, која је прецизирала време последњег излагања тла светлу.
Закључак је био изненађујући: Гренланд је остао без леда пре око 400 хиљада година, и то на период од приближно 16 хиљада година. Довољно дуго да се развију четинарске и листопадне шуме, пре него што је лед поново завладао острвом. Узорци су потицали са северозапада Гренланда, што имплицира да је југ тада био још слободнији од леда.
Данас се преко острва сливају снажне реке отопљене воде, а климатолози упозоравају да би потпуни губитак леденог покривача подигао ниво светског океана за око седам метара. У том контексту, прича о Camp Centuryју више није само историјска куриозитета, већ и подсетник на то колико су природни системи осетљиви.
Како објашњава Владимир Михаленко, доктор географских наука и глациолог из Института за географију РАН, свака грађевина у снегу и леду осуђена је на нестанак. Снег се слеже, кристали се преуређују, зидови се урушавају, а лед се притом и сам креће. Додатни проблем био је нуклеарни реактор, чија је топлота повисила температуру околне масе и убрзала деформације. Иначе, ни амерички планери нису рачунали на вечност – база је била пројектована за десетак година рада, до око 1970.
У том светлу, и стари сценарији о будућем „водном свету“, какве је својевремено приказивао Натионал Геограпхиц на мапама потопљених обала, делују мање као фикција, а више као упозорење.
Гренланд, некада тајни војни град под ледом, данас је један од кључних индикатора куда планета иде даље. И управо ту, између историје, науке и политике, прича остаје отворена.
