Подешавања / Settings

  За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац. Тако период по уједињењу […]

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

Сви они који данас трагају за десним изразом ваљало би да се упознају са оним што су најбоље снаге српског ума написале и урадиле између два светска рата.

Немачки цар Вилхелм II је, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио.

Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим… Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Све више дрхтим… Ипак куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“. Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата …

Хаџи Васиљевић пише: „У почетку су у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, потом хладним оружјем, па онда кундацима и другим тупим оружјем.”

Загребачки медији сваког децембра, упорно извештавају о „обљетници просиначких жртава“ притом нарочито наглашено истичући да је то био „мирни просвјед“ (протест).

Пред сам крај Првог светског рата у граду на Лепеници избила је побуна против аустроугарске војске. Подигли су је Словаци, и сами поданици жуто-црне монархије.

За непуних шест месеци, од децембра 1914. до маја 1915. године, умрло је 150.000 особа. Жариште болести било је у Ваљеву, где је умрло више људи него што је град на Колубари имао становника.

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…“

На жалост, у Србији се мало зна уопште о војној помоћи Русије Србији у Првом светском рату. Ту празнину у српској историографији о руској војној помоћи делимично је попунила одлична књига Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића “Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата” у издању Института за новију историју Србије, која је 1914. године изашла из штампе.

Спомен-костурница на острву Видо, у којој почивају јунаци страдали на Крфу након што су пешке прешли Aлбанију у Првом светском рату и која је симбол српске голготе, ни сто година од невиђене трагедије једног народа није завршена.

Какав је дух владао међу браниоцима сведочи добровољац Ђорђе Рош, описујући како су се он и његови другови китили белим зумбулима из оближњих цвећара: „Захватио нас је необуздани излив одушевљења; осећао сам како смо сви свесни да је лако и слатко умрети за Краља свога и Отачаство своје“.

У Србији је највећа част за човека да му странац дође у кућу. Ово лепо српско гостољубље према странцима искусили смо много пута. Једном смо, сећам се, били у непознатом граду у који недељама није стигло снабдевање и у коме није било дувана Отишли смо у једну радњу да покушамо да нађемо нешто цигарета.

Из тих времена остала је прича како је једном приликом на Солунском фронту српска војска пребацивала железницом коњицу на друге војне положаје. Киша је лила као из кабла. Војници су утоварили све коње, али један никако да се угура у вагон.

Принципијелни ЕУропски поклоници правде тврде, да свако зло има своје исходиште, а злочин и то ратни, своје потстрекаче, притом ипак одлазећи сваког августа на колективни годишњи одмор (ваља се!), да их се Срби неби тада оправдано сетили.

На изградњи Багдадске железнице у Турској било је ангажовано 5.000 српских младића, заробљених у Великом рату, који су депортовани из Бугарске. Нико од њих се није вратио у домовину.

Много скромније него што би требало, у Србији се обележава 3. децембар, дан када је 1914. године отпочела контраофанзива српске војске у склопу чувене Колубарске битке. Она се у свим војним школама у свету изучава као јединствен пример генијалне војне стратегије ђенерала Живојина Мишића, команданта Прве армије Војске Краљевине Србије.

Не само да смо као народ били разапети, истовремено живели и у Србији и у Црној Гори, и у Турској, и у Хабзбуршкој држави, и у Млетачкој републици, већ смо и у самој Србији стално били разједињени и међусобно се нештедимице, зверски, сукобљавали.