Прочитај ми чланак
За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.
У идеолошкој атмосфери коју је направио „случај Црњански“ (1932-35) одвија се конституисање „позиције српског неонационализма у тридесетим годинама XX века“. Ову позицију граде истакнути идеолози (В. Вујић, С. Стефановић, Ђ. Слијепчевић, Д. Најдановић, М. Деврња) и нови књижевни часописи: „XX век“ и „Нова смена“ (1938). За изграђивање ове позиције релевантни су и књижевни сегменти остале антикомунистичке штампе четврте деценије прошлог века (политичке, црквене или омладинске).
Поред Милоша Црњанског повод полемика и памфлета били су и други водећи мислиоци антимарксистичке оријентације. Тако су своје „случајеве“ у тридесетим имали и Владимир Велмар-Јанковић, Владимир Вујић и Светислав Стефановић. И остали представници „књижевне деснице“ учествовали су у међучасописним идеолошким обрачунима са „књижевном левицом“, творећи на тај начин један широки, мада неформални, антикомунистички фронт српске националне интелигенције између два светска рата.
/…/ Наш рад има намеру да пружи увид у општу позицију коју су ови национални мислиоци бранили пред Други светски рат. То је овом приликом могуће остварити у форми прегледа ставова и полемика из међуратне епохе, који конституишу један широки „програм националиста“. У најширем (шпенглеровском) смислу тај програм припада „културолошкој критици“ (М. Радуловић). Међутим, он није остварен као програм једног појединца, часописа или групе, већ се налази у назнакама (деловима) расејан по различитим пројавама позиције „новог национализма“ у тридесетим. Као целовит програм постоји тек на нивоу нашег прегледа, односно као плод студирања, класификације и уобличења постојеће грађе. Основе овог националног културолошког програма српске „књижевне деснице“ у тридесетим годинама XX века чине следеће тачке:
1) однос према Западу или критика „духа туђинштине“;
2) културолошка алтернатива;
3) културно-историјски ревизионизам; и
4) антикомунизам (обрачун са „књижевном левицом“).
Водећи носиоци ове позиције „новог национализма“ на књижевној сцени краја тридесетих били су часописи „Нова смена“ и „XX век“, оба покренута 1938. и престала са излажењем наредне 1939. године. Од црквених часописа најактивнију књижевну рубрику имала је „Хришћанска мисао“ (Д. Најдановић, М. Дервња), док су велики простор књижевним питањима (и обрачунима) посветили омладински часописи друге половине тридесетих. Изразиту антимарксистичку оштрицу имао је третман књижевних тема у „Билтену југословенског антимарксистичког комитета“. Најзад, неформалне вође српског неонационализма оглашавале су се и у политичкој и дневној штампи (Најдановић и Стефановић у „Отаџбини“, Вујић као књижевни хроничар „Правде“). Написи из књижевних рубрика друге антикомунистичке штампе чине значајан део и битно употпуњавају културолошки програм неонационализма истакнут кроз два главна часописа: „XX век“ и „Нову смену“. /…/
Основе и полемичка одбрана овог програма налазе се у идејама петорице главних представника међуратне „књижевне деснице“: Владимира Велмар-Јанковића, Светислава Стефановића, Димитрија Најдановића, Ђока Слијепчевића и Милутина Деврње. Међутим, најсвеобухватнији теоретичар остаје Владимир Вујић, прво име српске „књижевне деснице“ и један од најактивнијих међуратних писаца из редова националне интелигенције. Владимир Вујић представља само „једну у низу трагичних интелектуалних фигура у новој српској историји“ (М. Радуловић ) и само још једног од забрањиваних, прећуткиваних и запостављаних српских интелектуалаца из времена између два рата у постреволуционарној књижевно-историјској свести.
Тако Деретићева „Историја српске књижевности“ не региструје име овог писца који је иза себе оставио бројне радове из више области: философије (као и философије историје и философије културе), културне и књижевне историје Срба и књижевне критике. Писао је за два водећа српска књижевна часописа (СКГ и ЛМС), неколико година је био књижевни критичар дневног листа „Правда“, а сарађивао је у свим главним часописима међуратне „књижевне деснице“ („Новим видицима“, „Народној одбрани“, „Светосављу“, „Идејама“, „XX веку“). Његов књижевни рад после Првог светског рата донео је српској култури неколико значајних првенаца: Вујић је први промотер (популаризатор) ирационалистичке философије интуиционизма и прагматизма (А. Бергсона и В. Џејмса) у Срба ; први преводилац и афирматор Шпенглерове философске мисли у Срба; први реафирматор личности Боже Кнежевића; први теоретичар научне психологије; један од првих проучавалаца Сервантеса ./…/
У својој личности Вујић најбоље представља оне четири области програма неонационализма тридесетих: оштар је критичар европске оријентације српске културе, истрајни трагалац за културолошком алтернативом, најзначајнији покретач ревизионизма у културној историји Срба и бескомпромисни противник марксистичке мисли. У свему томе изразит је његов полемички дух, посебно приметан у односима са „књижевном левицом“. Због овако свеобухватне његове делатности између два рата може се сматрати главним идеологом „новог српског национализма“. Иако није имао своју групу, часопис или покрет, сарађивао је у многим гласилима „књижевне деснице“ и остварио дубок утицај на „Најмлађе“. Са националном историјском линијом српске интелигенције потом је поделио и ратну и поратну, емигрантску судбину. Са повратком ове личности у историју српске књижевности добија се једна нова слика о међуратној епохи. Заједно са другим представницима српске „књижевне деснице“ који су стајали на позицији новог културолошког програма Вујић значајно богати националну мисао XX века.
Аутор: Бошко Обрадовић
(Одломак из књиге: Српска десница, Catena mundi, 2015)
