За аутентичне корене српске деснице 3. део: Национална алтернатива

19:20 15.12.2015.

Надежда Петровић – Грачаница Експресионистичка слика из 2013. Сва права: Народни музеј, Београд

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

/…/У међуратној епохи присутан је континуитет залагања за „развој самосталне културе“ (од уводника првог броја „Нових видика“ 1928. до уводника првог броја „XX века“ 1938.). Ова духовна оријентација појавила се са српском авангардом која је прва донела „идеју спајања општечовечанског са националним“ (Н. Грдинић). Први ту мисао износи Растко Петровић у тексту „Да наша књига буде уистину наша“, где између осталог стоји: „Природно је, такође, да од тренутка када је наша уметност зажелела да стане у ред уметности других европских народа, мерећи се са њима, она морала и несвесно осетити да би, скорашња, без извора уметничке традиције и без стечене рутине, врло брзо подлегла.“[1] (Овај став у одбрану „наше књиге“, радикално брани почетком 30-их М. Црњански.) На овом програмском начелу темељи се позиција Момчила Настасијевића, разрађивана у више есеја, а посебно представљена у огледу „У тражењу себе“, где се прецизно скицира расцеп у српској култури који је настао напуштањем народне баштине а неосвајањем новог културног модела: „Од Доситеја на овамо, зар доказивати, у непрекидној смо кризи прелаза са усменог на писано, од општенародног ка појединачном, – у кризи чији добар исход води културоносним замасима, али у којој, будемо ли губили себе, не нађемо ли се, опасност је и по сами духовни развитак народа.“

И да ли нам та кратка, и у многоме провизорна прошлост наше новије културе, са довољно сигурности указује на путеве будућности или их морамо, свесни ранијих омашака и лутања, и са својом жртвеношћу тражења, сами изналазити?“[2]

Ово ново утемељење српске књижевности после Првог светског рата прва је регистровала Исидора Секулић у магистралном есеју „Немири у књижевности“ (1924). Она показује да српски авангардни уметници (на примеру Р. Петровића и М. Црњанског), иако „екстремно послератни“, „са левице“, и у потпуном дослуху са европским тенденцијама повратка примитивном, ипак ово своје враћање усмеравају ка српском немањићком наслеђу. /…/ Интересантно је да се ово авангардно трагање за културолошком алтернативом на овом месту сусреће са идејама из антиавангардног табора (Р. Парежанин, М. М. Милошевић) и претечама „новог национализма“ (В. Велмар-Јанковић, В. Вујић)./…/

Cветислав Стефановић

Овај алтернативни културолошки програм бранили су међуратни часописи са неонационалном позицијом. Први такав програм је уводник првог броја „Нових видика“ (1928): „За прву оријентацију“, где се заговара „духовно ослобођење“ од „преношења готових европских вредности у нашу средину“ и истиче да је „самостални живот у слободи“ најзад омогућио да „може да почне изграђивање своје сопствене културе“. /…/ Ову духовну линију „Нових видика“ настављају „Идеје“: „Највећа опасност за нас није у политичким тешкоћама, она је у нашој културној заосталости. Судар између наших патријархалних крајева и западњачке „културе“, прелаз из херојског и хајдучког атавизма у крик западних, великоварошких „културних“ тековина, ту је проблем. Ту ће бити извор трагедије, дегенерације, карикатура сељака – и кретена.“[3] Исту мисао настављају идеолози српске „књижевне деснице“ тридесетих, као и њени часописи. Светислав Стефановић понавља захтев за „ослобођењем нашег народног генија из јарма туђинства“: „Све мора да исцвета из наших корена, са нашег родног тла, из самородности“.[4] И програмски уводник „XX века“ „наше чврсто тле“, види „у сопственој духовној сржи“ и „потхвату у циљу развоја сопствене културе“. Ђоко Слијепчевић у „Новој смени“ ову мисао повезује са својом констатацијом о „сукобу домородног са инородним“: „Страх од обезличења један је од главних мотива борбе народног против туђега. А други – тежња да се и народ истински оригинално културно и друштвено изрази. Јер од тога израза зависи не само остварење мисије коју и ми, као и сваки други народ, имамо, него и наша егзистенција уопште.“

Ова јединствена перспектива инсистирања на „начелу културне самобитности“ оваплоћена је у различитим алтернативним културолошким варијантама:

– словенска идеја (у ужем смислу – јужнословенизам и југословенство),

– балканска идеја,

– неотрадиционализам и

– неонационализам (у неколико форми, од којих је најзначајнија културолошка носивост идеје светосавља рођене у широком контексту међуратне обнове религиозности).

(Одломак из књиге: Српска десница, Catena mundi, 2015)