СЛУЧАЈ ЗАПАД: За аутентичне корене српске деснице

19:20 14.12.2015.

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

Српски XX век започео је са покретањем „Српског књижевног гласника“ (1901), у коме је Богдан Поповић већ у првом броју, у програмском тексту о циљевима „књижевних листова“, истакао „да је за нас за сада једна од најпречих потреба позајмити из страних књижевности оно што је нашој најпотребније“, додајући како „страна је књижевност оно што је данас у српској књижевности најважније“. /…/ Позиција „новог национализма“ у међуратној епохи, у свом главном духовном опредељењу, темељи се на опонирању овом културолошком СКГ-моделу. Њена позиција налази се у активном полемичком сукобу са проевропски настројеном генерацијом „Старих“.

Антиевропски став односно супротстављање некритичкој, тоталној европеизацији јавља се „код свих оних који не могу више да поднесу став понижења који нам намеће ниво наше досадање колонијалне културе“ (В. Велмар-Јанковић). /…/

Овај културни модел СКГ-а први критикује Владимир Велмар-Јанковић у свом „прегледу књижевности 1901-1928“[1]: „Бежећи од балканског мрака и од наше примитивности, људи тога менталитета постали су из пуног убеђења скрушене хаџије који одлазе у Европу да се на изворима њене савршене чудотворне мудрости напију њеним духом, да би се оспособили за путеве више цивилизације. Они су пронашли да и наш народ, у култури, мора прећи исте фазе еволуције, исте степене развитка као и западни народи; они су сматрали да се не може бити ни постати човек, ако се претходно не постане Европејац“.

И Владимир Вујић пише о тој „старој мисли наших европејствујушчих“: „Стара мисао, она о једном нужном и неопходно потребном угледању у потпуном подражавању, о простом решавању стварања наше културе које треба да буде што брже увирање у високу материалну цивилизацију Запада – како се то радо и поносно каже“.[2] Ову исту мисао негују и најмлађи: од тзв. „критике декадентног Запада“ из антиавангардног табора (М. М. Милошевић, 1923) до националне омладине тридесетих која има осећање „да смо рано постали духовна колонија европска“ (Ђ. Слијепчевић[3]) и да нас изнова „носи неки неприродни културни, западноевропски ветар“ (Р. Обрадовић[4]). Владимир Вујић том феномену придружује и „вечне тужбалице наших интелектуалаца“[5] о нашој културној заосталости, у чему он види, заправо, страх нашег човека „да му се не пребаци заосталост“ у „мрачном, средњем веку“.[6] /…/

У неколико својих начелних културно-историјских разматрања овом појавом се највише бавио Ђоко Слијепчевић, на првом месту истичући да „нема потпуно аутохтоних култура“: „Зато културни, позитивно културни, утицаји не морају бити означени као погубни за развиће нашег културног духа и његов лични изражај.“, а затим доносећи своје тумачење: „Ми смо имали тешку судбину, да смо рано постали духовна колонија европска. Наш модернизам почетак је однарођавања. На свим линијама и културног и економског стварања модернизам је по једном систему, срачунатом и одређеном, потискивао све наше народне вредности, као ниже. И особеност нашег културног става, и дух који је израдио идеал наших духовних стремљења, и особеност наших друштвених односа, и све – све је то било оспорено.

Оно туђинско, унето са стране, дизато је на висину идеала коме треба тежити. Природни процес нашег културног узрастања, израз, пресечен је и упућен другим правцем, дијаметрално супротним ономе што наше народно сазнање носи у себи као идеал. Туђа семена посејали су на наше тло, туђе идеале метнули су место наших.“ /…/ Стога Светислав Стефановић и поставља следећа питања (антиномије): „Какве има везе модерна архитектура и урбанистика нашег великог и малог града са топлином и душевношћу народног неимарства? Тамо ледени дах гробља и пустиње, бездушност и безобличност; овде тихи кут, меко гњездо, црква, органски склад душе и грађевине. Какве везе има „модерна песма“ са лирским и епским духом песме наше народне душе?“[7]

Још критичари из антиавангардног табора пишу о новим измима као „импорту из туђине“[8], о „пресађивању и накалемљивању страних културних елемената“, о онима „који су ишли тако далеко у присвајању туђег и одрицали се своје националности“ (М. М. Милошевић[9]).

По Владимиру Вујићу, „људске заједнице које не стварају оригиналну културу, као и оне које „копирају“ оригиналну „туђу“ културу, нису живе у духовном и у историјском смислу, не припадају историји човечанства“[10]:

„Копије туђих узора, туђих стремљења, туђих тежњи обухватам једним именом: псеудо-морфоза тј. грађење лажних облика који притискују нашу духовну садржину“.[11] Управо ће Вујић бити један од првих који је у марксизму видео нову псеудо-морфозу – нови облик „духа туђинштине“, што ће постати главна перспектива антимарксистичке позиције „новог национализма“: „И најтежа, и последња, искуства јасно показују да смо отишли у туђе наднице, али ипак, ето, још увек, надничари мисле да су неимари“.[12] Зато се Стефановић и на том новом примеру пита: „какве везе има народ са плевом либералистичке народно-фронташке и комунистичке туђинштине, једног моста за поход против целокупног народњаштва“.[13]/…/

Узрок свему овоме налази се у идолатрији и одсуству критичког односа према ономе што долази са стране: „Живело се и мислило по шаблону: све што је било страно, од начина одевања и храњења па до духовних разонода примано је без самосвесног критицизма. (Ђ. Слијепчевић[14]) … Парадоксално стање које произлази једино из идолатрије према свему што долази са стране, из недовољне снаге да се примљено процени и оцени у односу на свет који није наш и који нам баца своје, специфично своје муке и проблеме.“ (В. Вујић[15])

Као последица става да „не можемо бити само пантомима туђих укрштених идеја и речи“ (уводник првог броја „XX века“) јавила се, још у двадесетим, реакција кроз захтев за „самосталном културом“ (уводник првог броја „Нових видика“), што је представљало национални одговор на владавину „духа туђинштине“.

Аутор: Бошко Обрадовић

(Одломак из књиге: Српска десница, Catena mundi, 2015)