За аутентичне корене српске деснице 4. део: Од Југославије до неотрадиционализма

19:20 16.12.2015.

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

Тако период по уједињењу у јединствену југословенску државу карактерише покушај стварања југословенске нације, културе и уметности. „На идеолошком и политичком плану модернизам се у српској култури сублимисао у идеју југословенског уједињења. /…/ Југословенско уједињење млади ствараоци доживљавали су као културни процес, а не једино као политички чин. У међуратном периоду, највише под утицајем Шпенглерових спекулација, Бергсонове интуиционистичке философије и модерног руског мистицизма, потенцијална југословенска култура доживљавана је и афирмисана као нова етапа у ширем цивилизацијском процесу у којему културе младих и примитивних народа, нарочито културе Словена, смењују класичну грађанску културу западноевропских нација.“[1]

Идеја југословенства само је ужи облик словенске и јужнословенске идеје која је инспирисала многе српске интелектуалце између два рата. Посебну тежину овом интересовању давало је Шпенглерово „пророчанство“ о „пропасти Запада“ и рађању будуће словенске културе. /…/ И авангардни Тодор Манојловић пише за „Нове видике“ о „културном скандалу“ нашег одвајања од руске културе и књижевности за време вишедеценијске „француске оријентације“ и додаје „да нови „курс“ наше културе и наше књижевности треба да буде руски и да је најдубљи смисао и крајњи циљ нашег хотења – реславизација нашег народног духа и нашег слова“. Овај знатижељни поглед према руској духовности негују многи међуратни српски интелектуалци, посебно философи (В. Вујић, Ј. Поповић, Д. Стојановић). /…/ Јустин Поповић ради на Оксфорду докторску дисертацију „Философија и религија Ф. М. Достојевског“ (објављена као књига 1923) коју допуњује и објављује 1940. под насловом „Достојевски о Европи и Словенству“. У окретању „словенској мисли“ Владимир Вујић проналази могућност изласка из депресије у којој се нашла савремена књижевност: „Из депресије те, књижевност – као уметност и као израз духовног живота, не као индустриска грана – изнеће они који буду себе давали једном непосредном духовном снагом, и дајући себе давали и нас и наш Словенски југ.“[2]

Балканска идеја

Паралелно и прожимајући се са идејом (југо)словенства јавља се и балканска идеја и настојање за повезивањем балканских држава, култура и књижевности. На овој позицији („балканске расности“, како се изразио један хрватски критичар) стајали су многи политички, културни и књижевни фактори. Творац авангардног књижевног покрета зенитизма, Љубомир Мицић, први се залагао за „духовно ослобођење Балкана“ и посусталој европској култури понудио „барбарогенија са Балкана“. У свом „Манифесту бр. 2“, у „Правди“ 1932, Раде Драинац, такође наговештава „борбу за балканску културу“./…/ Најдоследнији поборник балканске идеје између два светска рата сигурно је Ратко Парежанин, такође крупна (и трагична) интелектуална фигура, писац који се у континуитету борио „за балканско јединство“ (наслов једне његове књиге изашле у емиграцији). Од времена када је био власник часописа „Претеча“ дајући му својим текстовима јасну балканску оријентацију, па до оснивања Балканског института коме је стајао на челу, Парежанин је водећи носилац балканске идеје међу српским међуратним интелектуалцима.[3] У своја два програмска текста из првог и другог броја „Претече“, „Балканске глосе“ и „Васкрс Балкана“, Парежанин даје геополитичке и културне координате балканске идеје након ослобођења од „азијског освајача и европског мисионарског завојевача“: „Практично представљено то значи: потпуна политичка и економска независност Балкана од свих утицаја, а онда све културне духовне очи окренути својој матери земљи и ту потражити изворе за надахнућа и мотиве за стваралаштва: овде на Балкану развити заставе и запалити буктиње Словенства.“

Ову балканску мисао негују и „Идеје“ Милоша Црњанског пратећи балкански културни круг: „Под паролом Окренимо се Балкану овај часопис ради на зближењу балканских књижевности. Сарадници „Идеја“ путују у балканске земље – нарочито Бугарску – и извештавају о својим запажањима“ (З. Аврамовић). „Идеје“ пишу о научним и уметничким новостима из Бугарске, Грчке, Румуније. Коначно, балканску оријентацију задржавају и „Најмлађи десни“, супротстављајући је примерима „социјалне“ књижевности, и њихов уредник Ратко Обрадовић./…/

Идеја традиционализма

Тодор Манојловић из млађих дана.

Идеја традиционализма имала је необичну судбину у међуратној епохи. Прва одбрана традиционализма долази из антиавангардног табора и почива на ракићевском пребацивању „Новима“ „што су све везе са традицијом прекинули“[4]. /…/ Међутим, с краја двадесетих и у тридесетим долази до раслојавања авангарде и неколико бивших авангардиста постају бранитељи традиције пред новим духовним изазовима. Зоран Аврамовић у новом друштвеном ангажману који је Црњански предузео са „Идејама“ види одбрану традиције. /…/ Прави идеолог неотрадиционализма постаје Тодор Манојловић, као уредник „Летописа Матице Српске“. Дефинишући традицију као „стално, активно дејство прошлости кроз медијум свести и сећања“, Манојловић у својим уводницима у ЛМС-у, истиче своју позицију: „Традиција је осећање, свест о континуалности нашег живота (личног, као и надличног, колективног, расног, човечанског уопште, па најзад, и васионског), о нашој присној повезаности са нашом прошлошћу чија нам искуства, сазнања и примери разјашњавају, расветљавају будућност. Ми живимо стално, тако рећи наслоњени на прошлост која нам служи као нека врста чврсте тачке при нашем надирању у будућност, као мерило и уобличавајуће начело оног новог и незнаног што нам беспрекидно пристиже сваког дана, сваког часа.“

Овај неотрадиционализам базира се на двема претпоставкама: „новом национализму“ и обнови религиозности. На шпенглеровској традицији очекивања да „хришћанству Достојевског припада наредни миленијум“ израстао је један велики религиозни препород у међуратној Краљевини. Ову појаву прва је регистровала опет Исидора Секулић: „Обнавља се љубав за највеће наше народне вредности, и у тим вредностима нарочито за религиозно-моралне моменте нашег националног карактера, за оно свето и честито и Богу приступачно што нас је одржало и увек добро водило, што је и свецима и ратницима нашим красило душе. („Немири у књижевности“, 1924) Под вођством Владике Николаја Велимировића развија се Православна народна хришћанска заједница или Богомољачки покрет који пред Други светски рат достиже масовне размере (преко 200.000 чланова). У многим сферама друштва, од политике до уметности, духовна криза тражи одговор. У својим разговорима са писцима на прелазу из треће у четврту деценију, Бранимир Ћосић готово свима поставља исто питање: „Да ли би у том препороду нашег духовног и књижевног живота православље могло да одигра велику улогу?“ Владимир Вујић сматра да је прошло „време презирања духовног и просвећене критике религиозних доживљаја“[5] и позивајући се на „нашег најплеменитијег мислиоца Божу Кнежевића“ истиче да је „свака култура једна песма испевана Богу“[6].

Неотрадиционализам и Светосавље

Авва Јустин Поповић

Овај религиозни препород приметан је и по великом броју црквених часописа који се укључују у решавања многих друштвених питања. Из редова црквене интелектуалне елите изнедрила се идеја светосавља: обнове „светосавствености“, „повратка Сави светитељу“ (В. Вујић). Група богослова окупљена око студентског часописа „Светосавље“ покренула је читаву једну духовну мисију на основама светосавља. У делима Димитрија Најдановића, Милутина Деврње, Ђока Слијепчевића, Јустина Поповића, а нарочито Владике Николаја, ова идеја разрађивања је и примењивана у више друштвених области. /…/ Сви главни представници српске „књижевне деснице“ посветили су по неколико својих текстова светосавским темама (М. Црњански, С. Стефановић, В. Вујић, Д. Најдановић, Ђ. Слијепчевић, М. Деврња). Од световне интелигенције најразрађенију светосавску мисао дао је Владимир Вујић. У правом лику Светог Саве, непомућеном рационалистичком и националистичком заменом, Вујић налази „поуздан основ за народну културу и праву педагогију“[7]. Читаву културну историју Срба Вујић види између „бекства Савиног у манастир и бекства Доситејевог из манастира“./…/

И Станислав Винавер, на свој начин укључује се у ову обнову загледаности у личност и дело Светог Саве, осврћући се на значај његовог књижевног рада: „Свети Сава основао је књижевност српску једним јединим житијем свога оца. Из тога житија и данас излива се миро на цео српски књижевни израз. Оно је и данас благи и неугасли светионик наше реченице.“[8]

У времену „одушевљеног налета европскога неонационализма“ (М. Деврња[9]) формирао се, дакле, и нови српски национализам који је у идеји светосавља нашао своју најдубљу садржину. Ово окретање српском национализму значило је смену културолошких алтернатива насталу услед слома идеје југословенства. /…/

(Одломак из књиге: Српска десница, Catena mundi, 2015)