Подешавања / Settings

Демонстрације које су најмасовније у Багдаду и Басри, су отпочеле као револт становништва због сиромаштва, корупције, незапослености, као и због неспособности Владе да омогући основне услове за нормалан живот, између осталог и редовну испоруку електричне енергије. Огорченост великог броја становника због неспособности ирачке Владе подстакла је и гнев према Ирану, а нарочито сунитског дела становништва. […]

Од тада је на југу Либана на снази примирје под надзором мисије УНФИЛ. Последњих дана су бомбе поново погодиле либанску пријестолницу. Два неуспјела напада дроновима самоубицама су одјекнула Бејрутом, а реакције лидера Либана су биле такве да су многи од њих говорили о стварној “објави рата”. Како би спријечио нове напетости, први човјек либанске владе, […]

Под Алеп – за који се води пресудна битка – пребацио је још једну своју бригаду. Многи процењују да је Хезболах главна ударна снага Башара Асада и да долазак његове нове бригаде  треба сматрат сигурним знаком да сиријски војни врх спрема нову офанзиву. Према проценама, чим Алеп буде ослобођен – уследиће напад на позиције побуњеника […]

Вахида Мухамед ал Џумаили (39) остала је без пола своје породице у нападима Исламске државе (ИД). Сада је једна од најопаснијих особа по ову терористичку организацију, од чијег лидера Aбу Бакр ал Багдадија је добила и претње смрћу.  ИД је раније ове године убио Вахидиног другог супруга. Претходно су јој убили тројицу браће и оца. […]

Одувек је говорио да нема разлике између Шиита и Сунита, али они који су били на позицијама моћи, одувек су покушавали да поделе то двоје. Овакав став је био разлог за његово свиперо убиство.  Моктад ал-Садр је четврти и најближи син свога оца. Многи ирачки званичници и исламски лидери верују да су Американци ослободили Ирак […]

Ускоро ће се видети да ли је Саудијска Арабија последњим погубљењима прешла црвену линију и за шиите и за своје савезнике

Уколико тензије између две непријатељски настројене државе прерасту у општи сукоб, Иран би и ту био у предности.

Шиитски Муслимани широм Залива осудили су Саудијску Арабију након што је убијен познати шиитски шеик Нимр ал-Нимр. Ова провокација Саудијске Арабије довела је до низа бесних реакција Шиита, који су у суботу увече упали у зграду амбасаде Саудијске Арабије у Ирану, запалили је Молотовљевим коктелима а затим потпуно уништили.

САД су за 11.9. окривиле сунитске џихадисте и ту неосновану оптужбу искористиле као изговор да нападну и авганистан и Ирак. Ненамерна последица: у Ираку је сад на власти највеће племе – шиити, а у Авганистану су уништени талибани, највећи непријатељ Ирана на источној страни.

Иако је Иран релативно често на насловним страницама наше штампе и у електронским медијима, у Србији се, ипак, мало зна о овој земљи која се налази у југо-западној Азији на обалама Персијског залива. Помињање Ирана у Србији асоцира на ајатолаха Хомеинија, на оштрог на речима донедавног председника ове земље Махмуда Ахмадинеџада и на проблеме са иранским атомским програмом.

Могућност да започне велики рат блиска је као никад због успеха исламиста, под чијим притиском постсадамовски Ирак се распада као кула од карата.

Амерички извештаји су били усредоточени на „америчку најкрвавију борбу још од Вијетнама“ и објашњавали су зашто тренутни призори из покрајине Анбар представљају „горко разочарење“ за бројне Американце.

Исламисти су напали су полицијске станице у неколико градова на простору западне ирачке провинције Анбар. У низу напада успели су ослободити затворене милитанте те су се домогли оружја.

Језгру коалиције већ чине Иран, Ирак, Сирија и Либан, земље познате као „Шитски полумјесец“ (иако је религија последња ствар која их веже оп.а.), а због сигурносних пријетњи би са савезом сурађивали Египат, Јордан, Палестина и што је посебно важно – Турска.

Док се САД, заједно са својим европским и израелским савезницима, припрема да покрене још једну нелегалну агресију на Блиском истоку, геополитичка стратегија САД не може бити очигледнија.

Број избеглица из Сирије знатно се повећава, а самим тим и безбедносни ризици. Никада не можете бити сигурни да унутар избегличке популације не постоје одређени елементи којима је у интересу дестабилизација Либана.

С порастом секташког насиља у Ираку (према подацима УН-а само је у априлу живот је у сукобима изгубило 700 људи, што је најкрвавија биланс од јуна 2008.) изнова је постала актуелна теза о федерализацији земље, тј подјели на три велике аутономне макро -регије; курдске на северу, сунитске за западу и шиитске на истоку земље.

Често се оружани сукоби између земаља или појединих група, уколико је то могуће, желе приказати као сукоб цивилизација, етнички или верски ратови. Уместо да ствари назовемо правим именом, лакше је говорити о сукобу између протестаната и католика у Северној Ирској, муслимана и хришћана у Нигерији, о сукобу западне хришћанске цивилизације и исламског света и тако унедоглед.