„Безбедносни лук“ против екстремизма и терористичке претње на Блиском Истоку постаје стварност – Земље дојучерашњи противници из безбедносних разлога присиљени на сарадњу.

У Тунису је 17. децембра обележена трећа годишњица од самоспаљивања уличног продавца Мохамеда Буазизиа, што је био окидач за тзв. „револуцију“ у Тунису, која ће касније да прерастеу Арапско пролеће и довести до смене власти у неким Америци блиским земљама, али и земљама попут Либије која је деценијама успјешно чувала своју независност.

Последице такве „демократизације“ Блиског Истока и севера Африке се виде у Сирији гдје још увек трају сукоби између владиних снага и исламистичких скупина, те огранака Ал Каиде, Јемену који је све нестабилнији због неизвесне судбине јужног дела којег комад по комад преотима Ал Ал Каида, Либији у којој сепаратистичке и екстремистичке групе воде главну реч у земљи, Египту у којем војска само оштрим мерама успева сачувати земљу од секташких сукоба, Ираку чија је западна покрајина Ал Анбар плодно тло за исламистички екстремизам који у терористичким нападима сваког дана односи невине животе, исти је случај са сјевером Либана, јужним делом Турске која је починила грешку и пружила уточиште екстремистима из целог света који се тамо окупљају за одлазак у ратни поход против сиријског народа,док су Палестина, Иран, Авганистан и остале земље  такође на мети радикалних исламистичких скупина саудијско-катарске провенијенције.

Након пропасти америчког амбициозног плана о „Великом Блиском Истоку“, који је смртни ударац претрпио управо у Сирији, свима је јасно да је његова имплементација која је почела нападом на Авганистан и Ирак, а наставила се Арапским пролећем, за последицу имала радикализацију целе регије, што је проблем којег НАТО савез напросто није у стању решити. У таквим околностима је посве нормално да се лидери земаља запитају што им је чинити како би сачували своје народе и земље од сигурне пропасти.

Позната и призната геополитичка аналитичарка (виши сурадник на St Antony’s College, Oxford University) Sharmine Narwani је за либански дневни лист Ал Акхбар написала како је у оку стварање безбедонсне коалиције, како је она назвала „Безбедоносни лук против тероризма на Блиском Истоку“, а коју би по њеном мишљењу чиниле и земље које су по мишљењу многих на супротстављеним странама. Језгру коалиције већ чине Иран, Ирак, Сирија и Либан, земље познате као „Шитски полумјесец“ (иако је религија последња ствар која их веже оп.а.), а због сигурносних пријетњи би са савезом сурађивали Египат, Јордан, Палестина и што је посебно важно – Турска.

Ова тврдња многима може да звучи као фантаполитика, међутим, према ономе што наводи Sharmine Narwani се може закључити како стварање „Безбедоносног лука“ не само да је могуће, него је то најразумнија одлука коју би лидери и владе споменутих земаља могли да донесу. Подсетимо на нешто што се пре неколико месеци чинило немогућим, а данас је реалност, а то је захтјев западних обавјештајних служби за сарадњом с владом у Дамаску због претње од повратка терориста са сиријског бојишта у САД и Еуропу коју Башар Ал Ассад не одбацује, „али мора ићи преко службених канала“, тј. сиријских амбасада у западним престоницама што значи политичко признање њега и његове владе, те прекид дипломатских веза са Сиријском националном коалицијом.

„Безбедоносни лук“ против екстремизма и тероризма на Блиском Истоку

Блиски Исток је по тко зна који пут поприште жестоких сукоба, оружаних или дипломатских, те у фази преиспитивања односа због свега онога што се догађало у протеклих неколико мјесеци. Уништење сиријског хемијског арсенала до којег је дошло посредством Русије, знаци у зближавању односа између Вашингтона и Техерана што је потврђено и Обамином изјавом да „неће да потпишеи санкције Техерану чак и ако их Конгрес изгласа“, умањење стратешког значаја Саудијске Арабије и Израела, те повлачење Американаца из Авганистана су чињенице које су земље у регији приморале да свака засебно преиспита кључне смјернице у регионалној спољној политици.

Што би се могло да очекује и какве би могле да буду њихове одлуке, те из којих разлога?

Нема никакве сумње да ће се већини земаља приоритет бити национална сигурност, а свима је непријатељ исти – наоружане групе исламистичких екстремиста и оружане фракције Ал Каиде које су због потпуно промашене политике Запада по бројности и борбеној готовости, како пише Вашингтон Тајмс, постале јаче него што су биле у Авганистану или Ираку.

Заједничка сбезбедоносна претња је довела до дипломатских активности на глобалном нивоу које су довеле до посве неочекиване сарадње између народа и дојучерашњих супарника. Овакав развој догађаја има и свој пост-империјалистички карактер. По први пут у последњих неколико деценија ће због претње екстремиста сарађивати народи, државе, групе и странке без покровитељства страних, у правилу западних „миротвораца“, јер данас нитко други не може да спаси Блиски Исток уколико то народи који тамо живе не учине сами.

Наоружане салафистичке скупине прелазе државне границе као да не постоје; од Источног Медитерана, преко Арапског полуотока, па све до Сјеверне Африке, те у Сомалији и целом Сахелу. Државе су на рубу распада и већ дуже вријеме слушамо о „балканизацији“ ове или оне земље; Либије, Сирије, Ирака, итд.

Територијални суверенитет свих земаља је доведен у питање, институције и економије су у колапсу, а регуларне оружане снаге су често немоћне у таквој врсти „ратовања“. У том хаосу је група земаља одлучила понудити решење, а то је – директно супротстављање милитантним скупинама у подручјима у којима се осјећају најсигурнијима и тамо им задати смртни ударац. Обавјештајна сарадња је већ у току, а тамо гдје трају оружани сукоби (Сирија оп.а.) и на бојном пољу заједнички се располаже свим расположивим ресурсима. На дипломатској разини се тражи подршка од међународне заједнице и док поједине земље у тзв. регији МЕНА (Middle East and North Africa) сваким даном слабе све више, безбедоносни савез земаља Блиског Истока и Перзијског залива се профилира као јединствени незаобилазни чиниоц на регионалној и глобалној разини, а њега чине Либан, Сирија, Ирак и Иран.

Јордански краљ Абдулах, који је међу првима користио термин „Шиитски полумјесец“, често је говорио о „секташкој нарави“ овог савеза и великом утјецају шиитских странака и покрета у четири земље које чине сигурносну коалицију против екстремизма. Међутим, овај савез има врло мало везе с пролиферацијом шиитског учења у исламском свијету у којем према неким процјенама 90% чине сунити и било би равно самоубојству да је Техеран играо на карту секташких подјела у јачању геополитичког утјецаја у регији. Оваквим тумачењем су јордански краљ Абдуллах и његови савезници на неки начин помогли у јачању овог сигурносног савеза.

Катар, Саудијска Арабија, Бахреин, Јордан, Кувајт, УАЕ и њихови западни савезници су слали гомилу новца и оружја исламистичким екстремистичким скупинама како би срушили Башара Ал Асада, ослабили Иран, изолирали Хезболах и једном заувијек уклонили „шиитску пријетњу“, пише портал Defend Democracy.

У том „послу“, којем је циљ био парализирати „непријатеља“, арапске петромонархије су заиграле на карту која је значила савезништво са свима који припадају сунитској заједници у исламском свету и њихови се лидери никада нису оптерећивали екстремистичком и секташком идеологијом која је одлика тих борбених скупина. Ал Акхбар наводи како су највиши државни званичници у тим земљама мислили како ће, једном када задаћа буде обављена, лако надзирати исламисте с којима су ступили у „привремени савез“.

У августу 2012. је члан Већа за међународне односе (Council on Foreign Relations) Ед Хусаин изјавио: „Закулисне политичке калкулације америчке администрације у настојању да се реши Башара Ал Асада и жеља да се ослаби утецај Ирана у регији довеле су до тога да се почело изравно преговарати с Ал Каидом“.

Асад на крају није свргнут, Иран није нимало ослабио, Хезболлах је сваким даном све јачи, а Руси и Кинези се такођер укључују у утакмицу. Како се сиријски сукоб претворио у регионалну геополитичку битку, тешко оружје, пропусне границе и секташка, ратнохушкачка реторика су створили јединствену прилику салафистичким милитантима и Ал Каиди да прошире свој утецај на Либанон и Ирак и на тај начин освоје дуго сањани коридор којег ће да надзиру, а који би се простирао од обала Источног Медитерана, па све до Перзијског залива.

Треба нагласити како се овдје никако не говори о сунитима уопштено, који чине већину у исламском свијету, него о радикалним салафистичким вехабијским, такфиристичким и иним групама којима је насиље уграђено у саме темеље њихове идеологије, а оно се манифестира у егзекуцијама, самоубилачким бомбашким нападима, најокрутнијим ликвидацијама, секташком насиљу, па чак и према оним сунитима који су „превише умјерени и модернизирани“. Ове групе пријете цијелој регији да постане подручје у којем ће самопроглашени „емири“ на својим феудима увести страховладу утемељену на ригидној интерпретацији шеријата, како га из светих књига не тумаче ни најрадикалнији службени исламски великодостојници.

Наравно, бројни су они који мисле како је то цијена која се мора платити, у првом реду Саудијска Арабија која је одлучила и без подршке запада наставити с финанцирањем и наоружавањем исламистичких милитаната и Ал Каиде.

Остали који су се упустили у ову опасну игру, Запад понајвише, почели су се прибојавати како се џихад неће зауставити ни пред једном границом. Тога су морали бити свјесни када границе за борце глобалног џихада нису постојале ни на западу Кине, у покрајини Xињианг, или на сјеверном Кавказу, али су тада били угрожени Кина и Русија и исламистички екстремисти су били хвале вредни „борци за слободу и демократију“. Када је на Тјенанмену недавно експлодирао атомобил-бомба, ретки су били они који су се у Бриселу, Вашингтону или на Арапском полуострву забринули, а камоли да су размишљали да подузму неке јере како би економски или војно надзирали ширење екстремизма на глобалној разини.

На крају су земље које су изравно угрожене саме себи дале задатак да сузбију екстремизам и терористичку пријетњу, али не онако како је то замислиоЏорЏ Млађи Буш што је довело до тога да су данас Ал Каида и њој сродни огранци јачи но икада прије. Ирански, сиријски, либанонски и ирачки национални и стартешки циљеви имају исти називн, а он се зове –безбедносна пријетња.

Хетерогени, али посве извјестан савез „Сигурносног лука“

У Либану, Сирији и Ираку живи више етничких и конфесионалних скупина, али већину чине сунити од којих тренутно многи не подржавају сигурносни савез између ових земаља. Деценије секташке пропаганде заливских земаља и Запада је довела до тога да су сви они поприлично сумњичави када су у питању намере (шиитског) Ирана и његових савезника и то без обзира што сви ови народи и заједнице имају једнаке шансе да постану жртве салафистичког насиља, које нема обзира ни према „умјерним“ сунитима (који у Сирији завршавају у истим гробницама с алавитима, шиитима и хршћанима).

Милиони сунита се данас налазе на прекретници; да ли допустити да их „супарници“ надјачају или дозволити ектремистима из својих редова да у потпуности овладају њиховим животима. Почетком ове године када је Хезболлах донио одлуку да се укључи у сиријски сукоб, а што се највише видјело у борбама за Ал Кусаиру, постало је јасно да ће овај безбедоносни савез јачати са или без одобрења оних који у њему виде некакву пријетњу.

Императив безбедности долази из неочекиваног извора – САД

Протеклих неколико мјесеци Вашингтон је одједном одлучио напустити сиријске побуњенике и покушати сарађивати с Ираном. Овај заокрет треба захвалити чињеници да су политичари у Америци постали свесни да су у десет година потпуно промашене политике „рата против терора“ опасно претјерали у својим геополитичким закулисним играма. Такво неодговорно понашање је довело јачања милитантних исламистичких група које су постале пријетња и самом НАТО савезу.

Ал Алам је у јулу ове године писао „како ће управо улога Саудијске Арабије у Сирији довести до тога да ће се шиитски полумјесец на крају претворити у пуни мјесец“, чиме сугерише да ће таква политика само ојачати како Сирију, тако и Иран и остале земље сигурносне коалиције на Блиском Истоку.

У овом тренутку ни САД, ни НАТО савез не могу да учие ништа по том питању без туђе помоћи. Сједињене Државе разумију да требају помоћ регионалних савезника, али и да морају помоћи земље које се исламистичком екстремизму супротстављају отворено и без задршке, а то су Иран, Русија, Кина, Индија, Сирија и Ирак. Сада је проблем што, осим подршке земљама које америчка администрација сматра „непријатељскима“, екстремизам треба сузбити у његовим коријенима и тамо гдје је најјачи; у Саудијској Арабији, Пакистану, Јемену, Либији, Афганистану и другдје.

Американци су у изнимно тешкој позицији, јер ће у борби против ширења екстремизма морати да подржи војна и безбедоносна рјешења старих непријатеља у регији – Ирана, Сирије, Хезболлаха. То значи да ће се одустати од „политике“ која се водила више од 30 година, али Wашингтон на тај начин рискира прекид веза с дугогодишњим регионалним савезницима. Осим тога, успјешан исход елиминирања екстремизма ће готово сигурно значити доминацију Ирана и пропаст америчког савезника – Саудијске Арабије.

Протурјечне изјаве које стижу из Wашингтона знак су да се амерички политичари ломе око коначне одлуке по том питању. Међутим, оно што Америка чини говори више од стотину изјава. Око иранског нуклеарног програма је постигнут договор у рекордном времену и то након што се мјесецима тајно преговарало у Оману. Прошлог мјесеца је Барак Обама тражио да се сретне с ирачким премијером Нурием Ал-Маликием и одмах након сусрета је дошло до обавјештајне сурадње, што се догодило први пут након америчког повлачења из Ирака.

Аз-Заман пише да је дошло до појачаних активности ирачких трупа у немирној покрајини Ал-Анбар у којем су све присутније наоружане екстремистичке скупине које се крећу у правцу Сирије и натраг умисливши да живе у свом емирату, а не у двије суверене државе које имају границе које су дужне чувати. Билатерални односи између Сједињених Држава и Саудијске Арабије су на најнижим разинама и високи дужносници с обје стране доводе у питање саму њихову сврху.

Европски амбасадори се полако враћају у Дамаск и челни људи западних обавјештајних служби се готово такмиче тко ће се први сусрести са својим сиријским колегама, а све како би подијелили информације о борцима глобалног џихада. Израелци су искључени из низа одлука које се тичу Блиског Истока, а чланица НАТО савеза – Турска – чини све како би обновила покидане везе с Ираном и Ираком. Овакав ненадан развој догађаја не би никако био могућ прије неколико мјесеци, но брзина којом се ушло у „фазу компромиса“ међу супарницима говори о озбиљности салафистичке пријетње с којом се ове земље суочавају.

Додуше, радикални заокрет у спољној политици која се годинама толико укоријенила да је постала начин размишљања код обичних људи довела је до тога да су сви прилично збуњени.

За Ал Акхбар је један виши дужносник Хезболлаха изјавио: „Сједињене Државе чине све како би се договориле са својим супарницима, умјесто да верују својим савезницима“.

За то постоји добар разлог, будући да регионални савезници Wашингтона не улијевају повјерење и треба времена да их се увјери или присили да прихвате нову реалност. Неки од тих савезника су странке у „Безбедоносном луку“ које што прије морају бити стављене под надзор, а једна од тих је свакако она Саада Харириа у Либанону, због којега је војска град Триполи на северу земље ставила под шестомјесечну војну управу. Занимљиво је да је либанска војска све до сада била под утјецајем про-саудијских снага у земљи, а сада је одлучила сузбити салафистичку пријетњу у земљи. То је велики искорак у односу на пасивну политику коју је Либанон водио готово три године, тијеком којих је чекао исход сиријског сукоба и није чинио ништа да осигура мир унутар својих граница.

Акцијски план „Безбедоносног лука“

Бројни скептици у овакав развој ситуације губе све аргументе само ако боље проуче стање на терену, гдје се ситуација мијења из сата у сат. Прелазак 50 000 екстремиста у „Исламски фронт“ у Сирији је довео до обуставе војне помоћи од стране САД-а и Велике Британије сиријским побуњеницима. Разлог: „Страх од радикализације побуне.“

Иран је покренуо дипломатску „офензиву“ у земљама Перзијског залива, а све како би обновио покидане и ојачао постојеће односе, од којих посебно треба истакнути онај с Оманом који се отворено успротивио Саудијској Арабији опруживши је да „очајнички жели сачувати свој привилегирани статус унутар Заливског вијећа за сурадњу Gulf Cooperation Council )“.

Међутим, за сузбијање екстремизма у Сирији, или било гдје другдје, морају се остварити три важна циља, а за то су потребни заједнички напори:

1. Уништити екстремисте у подручјима у којима имају највећи утјецај и бројчано су најјачи, али је за то потребна политичка воља. Она постоји у Либану, Сирији, Ирану и Ираку, а проблем се мора ријешити војним путем. Неке од група би се могле повући након преговора или када њихов спонзор заповједи њихово повлачење.

2. Успостављање режима глобалних санкција како би се парализирала салафистичка мрежа, а то подразумијева удар на њихове финансијере. То је додуше у некој мјери већ учињено, но однос Запада са заливским петромонархијама и богатим појединцима који и даље финансирају салафистичке организације диљем свијета спријечио је било какве конкретне помаке у том смислу, а управо оне су најодговорније за индоктринацију младих својим радикалним учењем. Patrick Cockburn за The Independent пише: „Масакре и масовна убојства на Блиском Истоку финансирају наши пријатељи Саудијци“ и наглашава: „Сви знају од кога Ал Каида добија новац, но док секташко насиље и даље бесни, запад не чини ништа“.

Зближавање Сједињених Држава с Ираном је дакле краћи пут за удаљавање терористичке пријетње и много тога се може промијенити обзиром на приоритете који су већ наглашени.

3. Сусједне земље, као и оне које су удаљене од ове трауматизиране регије, морају да затвор границе и поштивати закон о имиграцији. На сиријским границама Турска и Јордан већ подузимају конкретне мјере, али не ради спаса Башара Ал Асада, него ради своје сигурности, док је сиријско-ирачка граница још увијек порозна и опасна. О овом питању су такођер разговарали ирачки и амерички обавјештајци и највјеројатније се договорили око будуће сурадње у рјешавању тог проблема.

Јордан

Видљиве су промјене и у земљама „Безбедоносног лука“, а многи су увидјели значај ових земаља по питању регионалне стабилности када је посриједи обуздавање радикалног исламизма. Све су очи уперене у Сирију, гдје је ситуација тренутно најгора, али и у Египат, Јордан и Турску. Ове три земље су регионални играчи којима би највише одговарало успостављање сигурносне коалиције, иако уз много задршке и политичког размимоилажења.

Јордан је, на примјер, „угостио“ више различитих специјалних јединица, стране трупе, обавјештајне агенције и стране плаћенике, сви усредоточени на рушење Башара Ал-Асада и владе у Дамаску, но никаква финансијска помоћ Саудијске Арабије није вриједна присуства на хиљаде џихадиста на њиховој територији који чекају да се укључе у сиријски сукоб.

Арапски медији наводе како се у овом тренутку у Јордану налази око 1 000 екстремиста који чекају заповест да крену у помоћ терористима у Сирији. Европљани су дословно тероризирани помишљу на повратак својих држављана са сиријског бојишта, а либански извори наводе како су прије четири мјесеца започели озбиљни преговори између Јордана, Сирије и Ирака о економској и безбедоносној сурадњи. Јорданци су у почетку одбили сарадњу у сигурносном сектору, али су се касније предомислили. Очито су и сами забринути због растућег екстремизма, али и због економског колапса, а што је најгоре нашли би се неприпремљени у регији у којој се промјене и тајни преговори одвијају готово свакодневно. Јорданци нису у могућности водити никакву другу политику обзиром на њихов географски положај између Ирака и Сирије и плодови те сарадње се већ назиру.

Посебни судови у Аману су затворили челне људе салафистичких скупина и јорданске борце који су намјеравали ићи у Сирију и укључити се у сукоб против владиних снага. Јордан је затворио своје границе и увео посебне мјере сигурности у избјегличком кампу за Сиријце, Заатари, а највјеројатније ће увести и неке нове мјере након сусрета с представницима владе у Дамаску који су већ у току.

Турска

Турци су такође појачали безбедоносне мере на својим јужним границама, а све видљивији је и унутрашњи сукоб у влади премијера Реџепа Тајипа Ердогана који је пре три године све уложио на победу сиријске опозиције. Турска је скупо платила његову непромишљеност. Наоружани исламисти имају велики утјецај у јужним дијеловима Турске, а резултат њиховог присуства је увијек насиље ихаос. С друге стране, Ердоган је у арапском свијету изгубио углед јер се у Сирији залаже за аутономију Курда (коју ће свакако добити; с њим или без њега); док у домовини и на саму назнаку курдске аутономије мобилизира војску, полицију и безбедоносне службе у сузбијању тежњи Курда који живе на југу Турске.

Турцима је јасно да је и њихов императив – сигурност, али и економски аспект сурадње с четири земље које чине сигурносну коалицију. У Сирији ће након рата доћи до велике обнове, а Ирак је Турској важан због нафте којом та земља обилује. Осим тога, гасовод који би се требао довршити, а полази од Ирана и преко Ирака би требао доћи до сиријске обале, заобилази Турску што Анкара не жели да се догоди без њеног судјеловања као улагача.

Египат

Египат је већ на прагу савеза са земљама „Безбедоносног лука“ из простог разлога јер има исте проблеме као и ове четири земље. Напади исламиста на Синају су све бројнији, поготово од прошлог лета и свргавања Мохамеда Морсија. Екстремисти на Синају имају ново оружје које им долази из Либије и Судана, а за вријеме владавине Муслиманске браће које је подржавало сиријске побуњенике на хиљаде Египћана се у Сирији борило против Асадове војске. У таквим околностима је више него извјесно да ће држава коју води лаички војни врх следити сиријски примјер и на безбедоносном плану проводити оштре мјере које ће најжешће ударити управо по ектремистима.

Без обзира на политичку припадност, нема сумње да пасиван однос према салафистичким организацијама и наоружаним група води у дезинтеграцију блискоисточних држава, а у највећој су опасности Сирија и Ирак. Борба против екстремизма је већ започела у „Безбедоносном луку“, а добит ће подршку земаља БРИКС-а и посве сигурно већине земаља чланица Покрета несврстаних.

Запад може да одабере; или ће играти кључну улогу у закулисним играма, или ће изненадити своје регионалне савезнике и отворено признати да је укључен у борбу против немани коју је сам створио. У другом ће се случају земље морати сврстати на једну или другу страну, како на Блиском Истоку, тако и ван његових граница. Опортунизам ће одиграти своју улогу јер је одавна прошло вријеме политике која није вођена интересима, иако би у овој ситуацији статус qуо неким земљама највише одговарао. Како год било, у блиској будућности ће доћи до знатних промјена у међународним односима, а овај данашњи рат против тероризма ће водити земље Блиског Истока и неће се ослањати на процјене и одлуке неспособних америчких политичара.

Ал Акхбар на крају пише: „Те ће земље у свом настојању имати пуну подршку међународне заједнице и саме ће промијенити односе у регији на корист будућих генерација“. Аргумената за ову тврдњу не недостаје и свима је јасно да су службена приопштењаа само дио истине. Иако је већ много тога већ учињено, остаје нам да видимо хоће ли се баш све обистинити и у којој мјери ће сигурносна пријетња одиграти улогу у зближавању регионалних сила као што су Иран, Турска и Египат. У сваком случају остаје нераскидиви савез језгре „безбедоносне коалиције“ која уз велике жртве де успјешно пружа отпор, како исламистичким екстремистима у својим редовима, тако и великим глобалним силама.

(Advance – N. Babić)

Ознаке: анализа, безбедносни лук, блиски исток, Исламисти, САД, Сирија, сунити, шиити