Прочитај ми чланак
(Адвнце, Encyclopaedia Islamica, World Factbook CIA, Britannica Encyclopediam, Nasr Vali, Rivincita sciita)
Често се оружани сукоби између земаља или појединих група, уколико је то могуће, желе приказати као сукоб цивилизација, етнички или верски ратови. Уместо да ствари назовемо правим именом, лакше је говорити о сукобу између протестаната и католика у Северној Ирској, муслимана и хришћана у Нигерији, о сукобу западне хришћанске цивилизације и исламског света и тако унедоглед.
Од инвазије на Ирак, па до произведеног рата у Сирији говори се о такозваном ‘шиитском полумесецу’, а сукоб у Сирији се такође жели приказати понајприје као сукоб између шиита и сунита, ау анализама се не изостављају нити алавити, хришћани, па етнички Курди и Палестинци и ко све не. Они који прате сиријски сукоб кроз призму верске припадности, уколико су недовољно информисани, прихватити ће то као чињеницу и узети ‘за непобитну истину’ оно што тврде ‘њихови’.
До када у прошлост сеже тај раскол, ако га уопште има, и да ли је ‘шиитски полумесец’ (териториј који се протеже од Бејрута, преко Сирије и Ирака, до Ирана и дела Пакистана) само једна велика обмана или стварно постоји геополитички савез, којему је темељ начин интерпретације и практицирања ислама. Да би добили одговор на ово питање морамо се накратко вратити неколико векова уназад.
Ислам и унутрашње поделе
Ислам је по броју верника на другом месту у свету. Рачуна се да у педесетак светских држава има око милијарду муслимана, али треба напоменути како ислам има највећу годишњу стопу раста у односу на друге вероисповести. Ислам нису само религиозна уверења појединца. Он управља, коригује и усмерава мисли и дела сваког правог муслимана. Реч ‘ислам’ наводно потиче од речи ‘салаам’, што значи мир, али значи и потпуну преданост. Дакле, муслиман који предано живи исламску веру наћи ће мир у Богу.
За муслимане, били они шиити или сунити, света књига Кур’ан, коју је 23 године пре но што ће умрети (632.г.) написао божји посланик Мухамед, садржи реч Божју и на њој се темеље исламски закони, шеријат. Три основне дужности сваког муслимана су: џихад, што значи борба или напор који се улаже да би се остало на Божјем путу, тј свакодневна борба појединца са злом и унутрашњим искушењима.
Џихад ни у ком случају не значи свети рат у име ислама. Друга основна дужност је ‘да’вах’, позивање других на прелазак на исламску вероисповест. Муслимани то чине као што су некада (али и данас) чинили хришћански мисионари. Путујући, окупљају људе и формирају исламске заједнице.
И последња дужност, је ‘храбрити, подстицати добра дјела, а спречавати зло’. Из треће дужности су произашли социјални закони; помоћ старима, болеснима, немоћнима, сирочади, одговорност власти и строго прописана правила односа са животињама. Све ово говори како нема говора о сукобу цивилизација, како нас на западу желе уверити поједине политичке групе. Ислам, као и све друге религије, има и своје унутрашње поделе које датирају из седмог века.
Одмах по смрти посланика Мухамеда је дошло до подела у борби за превласт у калифату. У тим превирањима је 656.г. убијен Утхман ибн Аффан, а калифат је преузео Али ибн Абу Талиб. Он је владао само пет година, јер му је престо оспорио и помоћу ‘кхарајита’ га убио Муавииа, рођак убијеног Утхман. Сљеднике Алиа Талиба су назвали ‘Схиах ал-Али’ или ‘схиат Али’, шиити.
Шиита међу муслиманима данас има око 15%. Но, важно је напоменути како живе на стратешки важном подручју Блиског Истока и централне Азије. Ирански муслимани су 90% шиити, ако узмемо Персијски залив као целину заступљени су са 70%, а ако још више проширимо територију за ову анализу, од Либанона до Пакистана, шиити чине 50% муслимана.
Сунити и Шиити у Азији, Африци и Европи
The World Factbook, којег сваке године издаје ЦИА, такође потврђује ове бројке. ЦИА наводи како је највећа заступљеност шиита међу становништвом у Ирану; 90%, у Азербејџану 85%, Ираку 60-65%, Бахреину 75%, Либану 45%. Шиити чине мањину у Сирији са 13%, Катару са 16%, Афхганистану 19%, Пакистану 20%, Таџикистану 5%, те енклаве у Индији и на истоку Саудијске Арабије.
Сунити и шиити су претрпели и унутрашње поделе. Тако да међу сунитима имамо суфиста који живе у Сирији, Турској, те у деловима Африке. Ибадхити или кхарајити који живе у Оману и Африци, те ахмадиии из Пакистана. Од посебне важности је вахабитска (тврдолинијашка) струја у Саудијској Арабији и Оману.
Шиити се пак деле на две струје које нису у великом сукобу, имамо и Исмаил, те Друзе који живе Либану, Сирији, Јордану и Израелу. На крају имамо сиријске Алави, њих око 400.000, те Заид у Јемену. За њихове имаме се говори како се понашају ‘одвећ људски, те како превише греше’. Поменимо и Хашеми у Јордану, којима припада краљ Абдулах Други. Овде смо навели само бројније заједнице, а изоставили секте.
Шиитски полумесец – Мит или стварност
Подела међу муслиманима је обиљежила историју народа на Блиском Истоку, на којему је углавном сунитска већина била на власти, али ствари ни приближно нису изгледале као данас.
Да не идемо предалеко у историју поменимо како су се почетком 20 века шиити и сунити, раме уз раме, борили против Енглеза у Ираку. Ништа није ујединило муслимане као, на пример, сукоб између Израела и Либана 80-их. Не сме се заборавити да је некада знао превладао фактор националне припадности. У ирачко-иранском рату су се ирачки шиити и сунити заједно борили против Ирана, да би Садам Хусеин већ од 1991. крвавом репресијом гушио сваки покушај еманципације шиитске заједнице у земљи.
Истински ривалитет између сунита и шиита почиње нетрпељивошћу Саудијске Арабије и Ирана, када је 1979. у Исламској револуцији на власт дошао Ајатолах Хомеини. Он није штедео речи критике према Саудијској Арабији и режиму у тој земљи. Краљевску кућу је назвао ‘корумпираном и у служби САД-а’.
Хомеинијева жеља је била да се исламска револуција ‘прелије’ на земље у региону и у то име је позивао на јединство муслимана, али његов апел, због Саудијске Арабије и привредних интереса земаља које послују с САД-ом, није имао великог утицаја. У Саудијској Арабији је, у Меки и богатој нафтом региону Хаса, 1979. дошло до шиитске побуне, али је она после три месеца пропала. У својој експанзији на запад, Иран је успео једино стварањем Хезболаха у Либану.
Када је 2003. свргнут Садам Хусеин, уместо да дође до демократизације Блиског Истока, јаз између две највеће конфесионалне заједнице се још више продубио. У Ираку је дошло до сукоба између сунита, који се нису мирили с губитком челних позиција, и шиита жељних освете. У региону су расле напетости, а за превласт су се сукобљавале Саудијска Арабија, Египат, Јордан, Иран и Сирија.
Колико је Иран био далековид види се из сусрета Ајатолаха Алиа Хаменеиа и либанског шиитског вође и верског лидера Хезболаха Мухаммада Хуссеина Фадлаллаха у Бахреину 2003., када су још једном нагласили ‘како долазак Американаца на Блиски Исток у Другом заљевском рату није нимало демократизирао регију’. Но, учинили су једну грешку. Рекли су ‘како је сада Блиски Исток више шиитски’.
На реакцију сунита није требало дуго чекати. У великом броју исламских земаља је дошло до тешких инцидената, поготову у Пакистану. Јордански краљ Абдулах Други је изјавио како би ‘нови шиитски полумесец, који се протеже од Бејрута до Техерана, могао трајно пореметити односе и узнемирити, ионако нестабилан, Блиски Исток’. Краљ Абдулах је на тај начин упозорио на геополитичку цјелину која би се протезала од Ирана до Либана, те која би као основ имала конфесионалну припадност. Страховао је да би „утицај шиитских клерика могао довести до уједињења свих земаља где шиити чине већину, а тамо где су мањина, али где су заступљени у великом броју, служили би Ирану као ‘пета колона’.“
Међутим, шта год изјавили ирански и либански верски лидери у Бахреину 2003., опћепознато је да вера може бити покретач, кохезијски фактор у историјским променама, али не и њихов главни и основни разлог.
Данас, 2013. имамо ситуацију да такозвани ‘шиитски полумесец’, који се протеже од Ирана до Либанона, ипак не обухвата Бахреин и Азербејџан. На другој страни имамо већински сунитску Сирију, но изразито секуларну и мултиетничку (барем до увезене побуне), али која је због свог отпора саудијском и америчком експанзионизму, постала његов саставни део.
Стога се не може говорити о ‘шиитском полумесецу’ у религијском смислу. Њега се може тако назвати због улоге Ирана коју има у протуамеричкој коалицији на Блиском Истоку, али тврдити како техерански Ајатолах жели наметнути своју верзију ислама сунитској већини, то већ граничи са здравим разумом.
Неретко се говори и како Муслиманска браћа намећу своју визију ислама у земљама где су преузели власт, што би се могло сматрати тачним уколико се узму у обзир промене закона и исламизација друштва коју спроводе.
Међутим, тачније би било рећи како се Муслиманска браћа само служе исламом, и његовом ригидном интерпретацијом, како би терором задржали власт коју су у ‘Арапском пролећу’ на превару узурпирали.
Они су изневерили очекивања становништва и под изликом да ће под њиховом чврстом руком муслимани живети по исламским законима и тако си осигурати пут у ‘џенет’, они у ствари, исто као и Саудијска Арабија и остали амерички сателити у региону, само служе геостратешким и геополитичким интересима Стејт Департмента. А ти интереси нису засновани ни на чему другом осим на профиту.
Добри односи и савезништво између заљевских петро-монархија, Муслиманске браће, САД-а, Турске, те осталих, мање или више значајних играча, на блискоисточкој геостратешкој шаховници, трајати ће док сви буду имали финансијске користи од њих. Све док петродолари (али и они амерички) не буду мањкали, трајаће и ‘љубав’ међу савезницима. Иран, којега називају ‘срцем шиитског полумесеца’, и даље ће настојати да очува независност, а ту ће помоћ пружати и другима који буду заинтересовани.
Напоменимо на крају како је ‘Арапско пролеће’ имало свој ‘дашак’ и у самом Ирану. Но, према последњим информацијама од ‘Зеленог таласа’, како се звао покрет који је тражио демократизацију друштва, није остало ништа. Власти у Техерану су на време сузбили оно за што су знали да ће, ако узме маха, земљу одвести у хаос и крвопролиће и тако сачували земљу.
