Прочитај ми чланак
Након инвазије из 2003. године САД је пропагирао наратив поделе између шиита и сунита. Сједињеним Америчким Државама мора да је тешко, с обзиром на то да их нације на које изврше инвазију – пардон „које ослободе“ – на крају тако изневјере.
Опасни амерички мит о Ираку
Овај закључак се намеће у извештајима америчких медија о тренутној кризи у Ираку. Након што је јављено да су групе повезане са Ал-Каидом преузеле контролу у градовима Фаллујах и Рамади, у ирачкој покрајини Анбар, цивили који су се нашли усред нерешене ситуације између екстремиста и Владе нагрнули су из ових градова и траже уточиште на другим мјестима. Амерички новинари објашњавају како је ово крајње поражавајуће – за САД.
„Насиље у Ираку пријети да поништи америчке напоре“, објашњено је у наслову Wашингтон Поста, чиме се изоставља очигледан закључак да тренутно насиље у Ираку првенствено угрожава Ирачане. Прошле седмице се у часопису Тајм појавио наслов „Ко је изгубио Фалуџу?“, у којем се говори да је Ал-Каида преузела власт у „ирачком граду у којем је прије десет година изгубљено 100 америчких живота“ – изостављајући информацију о броју Ирачана који су тада страдали.
Смртоносна, илегална инвазија
Амерички извештаји су били усредоточени на „америчку најкрвавију борбу још од Вијетнама“ и објашњавали су зашто тренутни призори из покрајине Анбар представљају „горко разочарење“ за бројне Американце.
Амерички војници који су изгубили пријатеље или су били рањени и доживјели трауме у биткама из 2004, када је САД извршио инвазију на Фаллују, сада су забринути да је њихова жртва можда била узалудна. Иако војници не осмишљавају окрутне политике које су послани да изврше, то, ипак, открива да је ово постала вијест.
Уколико би се ово срочило на другачији начин, то би, наравно, изискивало ревизију америчке улоге у Ираку, јер, ако су амерички војници узалуд погинули, шта је са становницима Фаллује, стотинама, ако не и хиљадама њих који су страдали у нападима касетнима бомбама и бијелим фосфором, који су тровали град и претворили га у рушевине? И данас се осјете разарајуће посљедице тих напада, који се често описују као масакр у Фаллуји, јер је становништво суочено са епидемијом ракова и рађања дјеце с поремећајима.
Тврдити да је Фалуџа представљала америчку победу значило би готово свесно погрешно интерпретирати заоставштину америчког илегалног рата у Ираку. У инвазији коју је предводио САД и у којој је страдало пола милиона Ирачана, расформирани су Влада, полиција и сигурносни апарат, а затим је држава додатно уназађена преко пружања подршке корумпираном, диктаторском Нурију ал-Маликију на позицији премијера.
Његову Владу се оптужује, поред других злодјела, за нестручност и подизање секташких тензија – привилеговање једне групе и кориштење антитерористичких закона циљано против сунита. Хаос и неповјерење који су уследили, као и корупција и недостатак струје и других основних животних потрепштина, несигурност, незапосленост и непризната неправда представљају савршено тло за Ал-Каиду, која у Ираку, не може се то довољно нагласити, није постојала прије напада из 2003. године.
Сада дјелује као организација Исламска држава Ирак и Левант (ИСИЛ) и, оснажена грађанским ратом у Сирији, изводи крваве нападе у обје државе. Више од 8.000 Ирачана убијено је у насилним испадима као што су експлозије аутобомби прошле године, како стоји у извјештају Уједињених нација.
Међутим, без ове кључне позадинске приче тренутна криза у Ираку сада је представљена као горки секташки рат између сунита и шиита. „Људи мисле да су се Ирачани увијек међусобно мрзили, али то се не уклапа у ирачку хисторију ни у стварну слику данас“, каже Заид ал-Али, аналитичар и аутор књиге „Борба за будућност Ирака“.
Он наводи студију Норвешког института за међународна питања из 2009, у коју су били укључени академици и професионалци из Ирака и у којој је речено да је секташтво страни концепт у ирачкој хисторији, који је пропагирао САД за вријеме и послије инвазије из 2003. године.
Подухват пустошења
Упркос политичким провокацијама, Ирачани данас још раде заједничким снагама ондје гдје је то могуће. „Кад год се појавила прилика за сарадњу, без обзира на секташке подјеле и припадност различитим заједницама, људи су сарађивали“, каже Ал-Али. „То никада не доспије у медије, јер се не уклапа у доминантни наратив.“
Очито се не уклапа ни у преферирани наратив о причи о америчком разорном рекорду у Ираку. Када су на пресс конференцији новинари покушали упитати службеницу америчког Стате Департмента о ирачкој политици из 2011, гласноговорница је одбила да коментарише, рекавши: „Усредоточени смо на 2014. и на будућност…“, зато што освртање на прошле догађаје не би представљало „корисну дискусију“.
Међутим, ако урадимо како нам је речено и усредоточимо се на 2014, видимо да Америка осигурава војну помоћ: „Ово је битка која припада Ирачанима“, како је изјавио државни секретар Џон Кери. Треба додати да је континуирана америчка подршка Ал-Маликију потпиривала овај сукоб, деформисала га и погоршавала. У својој књизи о Ираку Ал-Али пише: „Прича је позната: Западне силе су углавном равнодушне спрам Владине праксе у земљама Блиског истока, све док се не чини ништа што угрожава читав низ виталних интереса, укључујући и природне ресурсе.“
Ова отровна комбинација хисторијске кратковидности и разочарења са постинвазивним резултатима није новина – ипак је то стандардни трик којим империјалисти свих врста уништавају државе, а потом окриве локално становништво за политичку нефункционалност која услиједи.
„То је сложена мјешавина осјећаја повријеђености, одбачености и увријеђености, јер локално становништво одбија сарадњу“, каже ауторица и хисторичарка Алеx вон Тунзелманн. Она додаје да су империјализам, као и жеља да се добаве моћ и ресурси, укоријењени у некој врсти добронамјерног патернализма – оној врсти која резултује мисијама цивилизирања.
„Уколико вам ‘дивљаци’ то спочитају, осјећате се повријеђено“, каже она, наводећи примјере из британског царства до америчких империјалних подухвата на Карибима. „То се често дешава у великом броју царстава и још постоји – још је присутна идеја да Запад најбоље зна како се управља државом и друштвом, на што се све на крају сведе.“
Без обзира на то колико пута се показало погрешним, чак и када вијести из Ирака обилују смрћу, патњом и очајем, САД и даље тврди да је амерички подухват пустошења у Ираку тако осмишљен да донесе стабилност и демократију.
Као да се од Ирачана, који су суочени са бездушним пустошењем своје домовине и који жуде за нормалним животом, очекује да се сјете да је САД сила која се бори за добро и која, заиста, има добре намјере.
(Ал Џазира)
