Подешавања / Settings

Ми смо погрешним вођењем кренули погрешним путем, али смо се пробудили. Пробуђени тражимо опрост, тражимо прилику да се не обрукамо до краја.

Српски официр и српски војник увек су чинили светосавски народ поносним. Ратовао је Србин, водио битке, добијао и губио их – али оно што никад није изгубио, без обзира на исход саме битке, била је част. Оно што никад није дао и што му нико није могао одузети била је вера и Отаџбина.

Када је српском народу било тешко, утеху и помоћ тражио је у песми. Песма му је увек узвраћала новим надахнућем и надом

Има један народ мали бројем али духом непобедив. Има један народ који никад ником слуга није био. Тај народ огромне индивидуалности каква год сила да га је притискала знао је како да спасе своју душу. Знао је увек како да спасе своју породицу, спасе пријатеље, спасе православље своје. Никад није заборављао ни оне друге, имао је тај народ увек разумевање и за непријатеље своје.Тај народ Србима се зове.

Због својих грехова људи су направили ограду између себе и Господа. Онда када им се пружи прилика да ту ограду склоне, у страху да стану пред својим гресима тону још дубље. Народе мој што пре будеш стао пред огледало истине и суочиш се са својим страховима, пре ће се у срце твоје вратити храброст

Ако сте читајући или слушајући српску историју остали зачуђени како је могуће да један народ толико пута страда, да прође кроз сва искушења и да опет опстане, ако сте то поистоветили са Божјом вољом, у праву сте. Али постоји још један елемент без кога то не би могло. Тај елемент је српска мајка

Срби могу да дају шансу да се изгубљене душе призову памети, то је светосавски. Али не могу Срби дозволити да се на то бескрајно чека.

После упокојења патријарха Варнаве 23.јула 1937. лета Господњег, Народна Скупштина Краљевине Југославије изгласала је са 166 гласова за и 129 гласова против конкордат. Документ тако назван уствари подразумева уговоре које Света столица потписује са појединим државама. Поменутим конкордатом у Краљевини Југославији требало је да се потпуно изједначе православна и римокатоличка црква без обзира на број верника и реалну ситуацију.

Прелиставајући новине човек може свашта да сазна. Неки пут невероватна сазнања и вести из новина нас доведу до питања шта смо ми до сада мислили, како смо живели и одакле нам толике заблуде које трају вековима. Тако смо готово у свим медијима 09.јуна 2014. могли да прочитамо следећу изјаву поглавице, која треба ваљда да скине још једну српску заблуду о томе ко су нам пријатељи а ко не

За Запад то можда и нема неку вредност, можда код њих циљ оправдава средства. Србин то не може да прихвати, правила по којима он живи морају да прате његову суштину. Суштина Србина је његов хришћански дух.

Саткани су од слабог материјала, немају храбрости, немају вере, уствари једноставно речено – нису Срби.

Нажалост, ми Срби не можемо бити срећни да су на страни наших непријатеља увек најактивнији „бивши Срби“.

Немојте никад заборавити ко сте. Нека у вама увек тиња пламен предака, тај пламен ће вас чинити живим. Тај пламен прошлости подсетиће нас на нашу веру и помоћи нам да кроз чињенице не заборавимо истиниту улогу Срба.

Док гледам како се још једном пред нашим очима одигравају лажи, изнова и изнова, размишљам да ли је синоним „слобода медија“ уствари друго име за „слободно лажи“. Постоји ли у овом нашем цивилизованом свету – како волимо да га зовемо било шта што личи на цивилизовано или бар нешто што ће покушати да заштити ако се нешто цивилизовано и појави.

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом

Да би разумели о којој врсти издаје, патриотизма и национализма желим да говорим, покушаћу да вам дочарам читањем песме коју је 1875. године написао наш Ђура Јакшић (1832-1878):