Свака држава има војску. Она која је нема само мисли да је држава. О свакој војсци историја је бележила и писала. Неке војске су уписане као велике и часне, неке као кукавичке, неке као освајачке, неке као злочиначке…

Било је војски који су се поносиле својим војсковођама, својим официрима, било је и оних које нису имале на шта да се поносе. Свака војска је своје заслужено место у историји добила захваљујући својим војсковођама и војницима: онако како су чинили бивали су и уписани у књигама прошлости. Сваку војску чине војници, а војници представљају њен народ.

А какав је Српски војник?

То је онај сељак миран, тих ,благ, узвишен, пун љубави и доброте. Али то је и онај исти војник који не да своју њиву, своје путеве, своју кућу, своју породицу. То је онај поносни јунак који не да своју веру, не да своју Отаџбину. Онда када му неко не дозвољава мир на његовој њиви, онда када му неко дира породицу, онда када желе да му отму кућу, онда када му угрожавају Отаџбину, тај мирни, тихи, благи сељак постаје бескомпромисни борац за правду. Тада његова личност показује и оне друге до тада мање приметне врлине. Тада се његова храброст, непоколебљивост, одлучност показују у пуном сјају, задржавајући и даље своју честитост и доброту колико је то могуће у условима које су други наметнули. Показујући управо својом чашћу и хуманошћу разлику између српског војника и оних других.

Читајући српску историју постаје нам јасно зашто смо као народ поносни на њу. За најлепше странице те историје заслужни су њени војници али и они који су водили те војнике и са њима судбу делили. Они који никад нису говорили напред, они чији усклик је увек био – За мном! То су српски официри, то су српски ђенерали, каплари, војводе, мајори, пуковници … Управо они су чинили доказ да је историја српском ратнику наменила најплеменитију и најчаснију улогу чак и у тако страшном моменту какав је рат.

Српски официр и српски војник увек су чинили светосавски народ поносним. Ратовао је Србин, водио битке, добијао и губио их – али оно што никад није изгубио, без обзира на исход саме битке, била је част. Оно што никад није дао и што му нико није могао одузети била је вера и Отаџбина. Постојали су периоди када је деловало да је све изгубљено, било је момената када се непријатељ радовао мислећи да га је коначно надвладао. Наравно да је реалност била другачија, увек се Србин изнова дизао. Стварност је злотворе на крају увек најгрубље трезнила, показујући им да веру, част и правду коју Србин носи у себи не можеш надвладати и победити никаквом силом. Подигли су душмани и у последњем рату сву силу коју су могли, али док је куцало херојско срце ништа им није ишло по плану.

Срце Хероја

Сине мој, био сам тамо кад је небо горило
Срце хероја тамо је било тамо се борило
Сваки је метар домовина, застава сине мој
Зато смо поносно водили други Косовски бој
Срце хероја заувек живи не могу да га убију
Срце хероја куца вечно само за Србију
Ова је земља рађала децу
Децу што знају чувати дом
Срце хероја куца гласно, гласно као гром
Срце хероја куца гласно, гласно као гром
Оче мој бићемо тамо, где су ваши гробови,
Тамо где су хероји пали наши су домови
Сваки је метар домовина, застава оче мој
Ако затреба ми ћемо опет у нови Косовски бој
Срце хероја заувек живи, не могу да га убију
Срце хероја куца гласно, само за Србију
Ова је земља рађала децу
Децу што знају чувати дом
Срце хероја куца гласно, гласно као гром
Срце хероја куца гласно, гласно као гром
Ако затреба ми ћемо опет у нови Косовски бој
Ако затреба ми ћемо опет у нови Косовски бој

Ти и такви официри били су на понос својих прађедова, ти војници који су следили своје часне официре чинили су поносним наше претке. Док је било срца хероја Отаџбина није плакала. А онда је политика ушла у разум, а Отаџбина заплакала. Онда су хероји преварени и остављени од политичара а народ обманут. Онда се приступило издаји. Каљ српства подржан од Запада је искочио на површину и сада од његовог смрада не може да се живи. Давно је Јован Дучић приметио :

„ Кукавице увек иду странпутицом “.

Суде нам душмани зато што своје не дамо, суде злотвори што своје најдраже бранимо. Нека суде, хероји се никад нису плашили. Срцу хероја нико не може забранити да своје воли, да своје воли највише. Упашће душмани сами у замку истине, истину можеш прикривати али је не можеш сакрити. Родиће Српкиње поново поносне синове, родиће поново хероје. Закуцаће поново оно срце херојско, једино које Србин има.

Наши стари су нам оставили Отаџбину, они су нам оставили веру, они су нам утабали пут којим треба да корачамо. Једини пут који води ка истини. Они су оставили јасан пример какав је српски официр, ко је српски војник. Неки од њих су остали појединачно упамћени, неки су упамћени као део јединица попут Гвозденог пука, попут 1300 каплара… Како год, сви они су својим делима оставили нас поносним а историју поклоњеном пред њиховим делима, пред њиховим витештвом. Нека од тих дела делују скоро немогуће, а ипак су се догодила. Могућа су била само зато што су они који су их извели носили у себи јуначко срце, витешки дух и непоколебљиву веру. Њих су водили само истина, правда, част – никада сила, грамзивост или политика.

У оним кратким периодима историје када је српски народ могао спокојно да живи у миру, његови официри су и тада били понос народа. У условима заслуженог мира они су показивали онај део душе Србинове који се не добија школовањем, онај део душе који се добија рођењем. Увек су исказивали неизмерну љубав ка народу и својој Отаџбини, овог пута не бранећи их животом него подједнако јако својим понашањем, ставом. Бранећи у миру на сваком кораку Српство, част, народ и веру. Српски официр, српски војник је увек био на понос свом народу и Отаџбини и у рату и у миру. Зато су о њима друге војсковође, на туђим академијама, увек говориле са највећим респектом и поштовањем.

Нажалост ми смо данас део времена у коме српски официри и српска војска неће бити уписани великим словима. Надајмо се да ће то време бити што краће и да неће нарушити како ни часну прошлост, тако ни будућност наших потомака. Морамо што пре да се дозовемо памети, никад српски војник није био поданик непријатељу. Не може никад убица српске деце Србину бити пријатељ. Зна душа православна да је све то лаж, да је све то кратког даха.

Проблем данашње војске је управо у томе што је не воде вредности прађедовске. Како другачије објаснити да војној паради српске војске сме уопште да присуствује издајник. Али да би понижење било потпуно, тај издајник није било где, он је у свечаној ложи. Каква је то држава где тај генерал-издајник Перишић слободно шета? Каква је то војска у којој ратним генералима може да командује генерал-измишљени Понош за кога се још увек утврђује где је био за време рата (можда је он најсличнији Јетију – неки кажу да је био ту а неки не). Да ли се сме говорити о постојању војске ако њен министар игра фудбал у непријатељској НАТО бази а генерали то понижење дозвољавају? Да ли се сме говорити да постоји држава? Па која би држава своје војсковође испоручивала непријатељу само зато што су бранили своју Отаџбину?

Какав је то систем вредности у коме издајници и генерали по препоруци непријатеља имају све привилегије, а часни официри који су обављали задатке за које су и дали заклетву свом народу и Отаџбини леже по казаматима непријатеља. Није њима проблем што их непријатељ држи заробљене, јер када су одабрали свој позив они су били спремни да дају и свој живот. Оно што мучи њихове душе јесте што их је злочинцима предала њихова држава. Сета која испуњава њихову душу је уствари изазвана питањем шта се догодило са њиховим народом, шта је са Отаџбином? Где су они потомци косовских јунака, потомци српских витезова, потомци хајдука, комита, потомци солунских хероја,где је нестала Србадија?

Јован Златоусти је говорио:

„Ако човек сам себи не нашкоди, нико му нашкодити не може.“

Српски народ је доказ истинитости ових речи. Када је ишао својим светосавским путем, могли су само да га успоравају – никад да га зауставе. Када се одвојио од светосавља, стао је. На питање одакле таква снага у српском војнику, одговор је недвосмислен: у његовој вери и искреној љубави ка Отаџбини. Као што човек не може да живи без љубави, као што не може да пронађе смисао живота без вере, тако нема ни правог војника без љубави ка Отаџбини, нема храбрости и чојства без вере. Никад не сме да се заборави да нема државе ако нема војске. Ниједна држава се не би одрекла војника какав је српски.

Српски војник је своју част сачувао јер никад у битку и никад у рат није ишао због материјалног, никад због личне користи, никад због власти. Српске битке, српски ратови вођени су у одбрану слободе, светосавља, права на Отаџбину. Као што је истина непобедива и српска војска је неуништива. Можда су је сада политиком издајника и душмана спутали али Српкиње већ рађају нове војнике.

Опет ће Србија бити ДРЖАВА.

(Фонд стратешке културе – Ненад Благојевић)

Ознаке: НАТО, нато злочини, Ненад Благојевић, српска војска, српски војник