Прочитај ми чланак
(Ненад Благојевић)
После упокојења патријарха Варнаве 23.јула 1937. лета Господњег, Народна Скупштина Краљевине Југославије изгласала је са 166 гласова за и 129 гласова против конкордат. Документ тако назван уствари подразумева уговоре које Света столица потписује са појединим државама. Поменутим конкордатом у Краљевини Југославији требало је да се потпуно изједначе православна и римокатоличка црква без обзира на број верника и реалну ситуацију.
Овим чином на простору Краљевине Југославије римокатолички представник се изједначава са српским патријархом, и они постају идентични пред државом. Суштина српска, већинска припадност српске душе светосављу, требала је полако прво тиме да се изједначи на путу ка крјњем циљу – а то је њен нестанак. Дакле само дан после упокојења српског патријарха, који је био и највећи противник овог конкордата, Народна Скупштина изгласава спорни документ. Важно је напоменути и то да је иза католичке стране у то време у Краљевини стајао надбискуп Бауер али да је реално то био Алојзије Степинац кога је свим срцем подржавао папа Пије XII.
Током Другог светског рата смо видели и откуд толика подршка ка Степинцу, показао се као прави духовни вођа усташтва, наравно ни у једном моменту не осуђујући било који злочин над Србима. Али вратимо се спорном документу који је Народна Скупштина изгласала одмах по упокојењу нашег патријарха, вероватно очекујући да је то прави моменат и да синод и свештенство, због дешавања унутар цркве насталих изненадним упокојењем патријарха Варнаве неће стићи одмах да реагују. Да је тако било како су народни посланици очекивали то би можда и био крај саге о конкордату. Али тадашња Србија је имала право српско православно свештенство.
Срећом по Србију, Србија је имала епископа Николаја Велимировића. Свети владика Николај је пред гласање упутио посланицима писмо у којем им је јасно ставио до знања и поручио да се не играју са изгласавањем конкордата. Да ће они који буду гласали за спорни конкордат и својеврсни екуменизам, мада он у то време није био још познат под тим називом, бити искључени из православне цркве. А то је Свети архијерејски синод и учинио са онима који су гласали „за“. Односно, једногласно је ескомуницирао све министре и посланике православне вере који су гласали за конкордат. Народски речено играли су се ватром па су од ње и страдали, избачени су из Цркве. Увидевши озбиљност и величину грешке коју чине, на крају влада пориче конкордат. Православна црква као одговор на призивање памети посланика и министара поништава изопштавања верника укључених у кризу.
Ако се неко пита какве то везе има са садашњим моментом и њеним православним верницима, ако их у влади уопште има, приметио бих да власт као и тадашња гледа само своје ситне интересе. Не размишљају они колико ће ти њихови ситни интереси и аутоголови које даје свом народу донети нових далекосежних проблема. Доносе законе и усвајају споразуме који нису ни у духу ни у интересу српског народа.
Али шта друго и очекивати од људи који немају своје мишљење већ је оно увек усклађено само са оним што процењују да ће их одржати на власти. Усклађено са тежњама оних који Србију виде само као понизног слугу. Усклађено са жељама Америке, Турске, Саудијске Арабије, ЕУропе на челу са њеном газдарицом Немачком. Та газдарица је наследница оне државе која је започела оба светска рата, а у њима посебну нетрпељивост и свирепост показала баш према православним Србима.
Али њихова професија и јесте да усклађују мишљења, проблем је једино што га усклађују у свом личном интересу а на штету народа српског. То показују и њихова политичка прошлост и изговорена јавна реч, као и коалације међу партијама и појединцима које су се до скоро сматрале немогућим. Вероватно је то нормално за људе којима душа није у светосављу, али су им руке зато увек где је новац. Мени много теже пада однос моје цркве према неверницима.
„Вера без дела ништа не вреди (празна је)“
(Јак. 2 : 20)
Тешко ми је да гледам како наш садашњи Синод све мирно гледа, а такав став је само корак од одобравања. Чекам да се из моје светосавске Цркве појави јасан став, став свештенства православних Срба заснован на учењу својих часних искреноверујућих претходника. Заснован на учењима свих оних духовника од Светог Саве преко поменутог Николаја Велимировића до патријарха Павла. Чекам да се синод пробуди, пробуди и да подршку своме стаду. Да народ јасно зна да оно што властодршци раде а противно је српском интересу, можда има подршку закона али никад неће имати духовну потпору.
То је напаћеном српском народу довољно. Зна Србин да све што нема потпору духовну не може опстати. Питање је само времена када ће почети та неприродна кула од карата, хоћу речи еура и долара, да се руши. Чекам тај моменат буђења нашег Светог синода, очекујем новог владику Николаја а дотле размишљам о његовим речима:
„Не може се историја српског народа писати само мастилом него крвљу и сузама из срца … Нису се Срби научили истини живота само слушајући Евангелије. Нису се научили само из књига. Него су се томе научили исто толико из животног искуства … Срби су као један страдални и визионарски народ, у свом животу и историји потврђивали све истине Христове науке … Судба свих праведних народа уопште, слична је судбини Христовој, али можда ниједног народа тако као српског народа … Зато су Срби из свога животног и историјског искуства стекли јасну визију Небеског Царства Божијег као врховне мете и смисла земног путовања и битисања свију слугу Божјих како народа тако и појединаца.“
Једино што ме плаши је изостанак реакције онда када је то морало. Реакције коју и сада, као искрени потомци светих ратника Лазаревих, потомци солунаца и свих других српских хероја , јунака, витезова Србије чекамо. Реакције на срамно и издајничко потписивање Бриселског споразума. Реакције оних који морају увек да буду уз своје стадо и да осећају како његова душа дише.
Ако не знају каква је реакција требало да буде, требало је само да размисле шта би урадио Свети владика Николај. Можда претња изопштавањем из Цркве не би много променила. Политичари данашњи мисле да су изнад тога, јер да верују у Бога и српство они глупости не би ни чинили. Али би то значило верницима српским, значило би народу српском. То би била та реакција која би православном стаду српском улила наду. Улила самопоуздање и јасно показала да је његова Црква са својим народом увек кад је најтеже. А тада нада, истина, правда и вера сигурно односе победу.
Значило би то много потомцима косовских јунака, потомцима солунских хероја, показало би то још једном да Србин има нешто што је немогуће уништити. Нешто што је и нашим прецима помогло да успеју. Оно нешто што вековима носи српство напред. Она мала превага на тасу историје која нас увек дигне кад је најтеже. Уздигне нас изнад сваког зла, изнад сваке неправде.
Али и када касни не одриче се народ своје вере, своје Цркве. Не одриче се Србин светосавља никад, и никад појединце не поистовећује са светосављем ма шта они тренутно у Цркви представљали. Светосавље је веће од свих нас, сви смо ми мали пред њим. То што у Цркви тренутно нема храбрости и одлучности да се стане на пут издаји српства, не значи да га неће бити. Треба само мало више вере, а онда ће их Господ наградити храброшћу и одлучношћу у одбрани српства и православља. Појавиће се нови владика Николај. Потребно је само мало времена, и нови српски пастир ће доћи. Његово стадо се дотле мора наоружати вером, надом и стрпљењем и сачекати његов долазак.
„Не касни Господ са обећањем , као што неки мисле да касни , него нас трпи , јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање.“
(2.Петр. 2,3)
