Свијет је шаховско поље, као што се то може сазнати из анализа господина Збигњева Бжежинског, савјетника више предсједника САД, стратега ипрофесора[1]. Ко жели озбиљно играти шах, тај га треба знати мајсторски играти.

Започнимо ову кратку анализу простим моделом глобалне политике: Очевидно је да се „демократски запад“ може подијелити на англосаксонски дио (САД и Велика Британија) и остале (СР Немачка, Француска, итд.). Очевидно је исто тако да се англосаксонске силе боје евроазијске унутрашњости (да ли се само боје или исто тако аспирирају на њихове територије, за ову анализу је секундарно). Та унутрашњост је географско подручје које се састоји прије свега од Руске Федерације, коју комплементирају НР Кина, као и СР Њемачка.

Коалиција између Русије, Кине и Немачке има потенцијал да преотме иницијативу и доминацију англосаксонских сила. Зато Англосаксонци већ отприлике 100 година воде политику против такве констелације. СР Немачку (бар засад) довољно добро контролишу: Та држава је већ одавно сама себе уштројила што се тиче глобалне политике и задовољава се тиме да премлаћује слабе и беспомоћне економије из авлије Европске уније (не само «од Вардара па до Триглава», него од Егејског мора, па до Балтика и Атлантика) и да им отима њихове биједне ужине. Засад се не усуђује да се експонира превише. И мада из наше садашње балканске перспективе баш та иста Немачка сама детерминише нашу (балканску) будућност, на глобалној сцени та европска авлија, главни домен немачке спољне политике, само је споредна зона „евроазијске“ и „западне“ политичке тектонике – што ће рећи – ми смо опет само колутић у игри великих.

Са друге стране, Руси и Кинези се све успешније одупиру доминацији и контроли Англосаксонаца. То постаје проблем запада. Јер Англосаксонцима полако нестају опције и економски утицај. У старо доба, када је још постојао Совјетски Савез, имали су велику предност, могли су да сами себе успјешно приказују као примјер слободе, правде и просперитета. И тада је та слика била само илузија, али док је постојао Совјетски Савез, тај имиџ се могао успешно промовисати, јер аспекти слободе, правде и просперитета су релативни и запад је, у поређењу са Совјетским Савезом, био на релативно вишем нивоу демократског развитка.

 

Данас то више није тако. Данас постоји Русија под Путином. Нова, самосвјесна Русија, која као бриљантни млади шаховски велемајстор повлачи генијалне потезе. Русија се, на изненађење западне јавности, на глобалној политичкој сцени понаша објективно, одмерено и разумно. Да не бих био погрешно схваћен, далеко сам од тога да вреднујем или идеализујем политичку ситуацију у Русији. Али не може се порећи да се код Руса може препознати јасан циљ спољне политике: Усмјерити свјетску јавност и мишљење на природу и суштину политике „слободног запада“.

Да постигне тај циљ, Русија не мора ништа више да чини него да анимира запад да свијету што отвореније и бескрупулозније покаже своје право, то јесте капиталистичко-фашистичко лице[2].

То Русији упркос агитацији западних мејнстрим медија (и тајних служби које те мејнстрим медије неријетко манипулишу[3]) полази невјероватно лако за руком, што је евидентно из два актуелна примјера: у Сирији запад у име демократије и слободе активно подржава (наоружава) џихадисте, кољаче, терористе и читав спектар исфрустрираних психопата[4]. У Украјини је Русији пошло за руком да наведе западне демократије да подржавају неонацисте, док ове ту своју политику покушавају да сакрију од своје „демократске“ јавности – у доба интернета, Викиликса, Сноудена, Интерцепта[5] и многих других независних и објективних канала[6], то ће им тешко поћи за руком (и поред астрономских буџета[7] за тајне службе као што су амерички НСА или британски GCHQ и њихових планова и покушаја да контролишу јавно мњење[8]).

Путину и водећим руским политичарима је кристално јасно да је директан конфликт са западом реална опција[9]. Основу успјеха у тој ситуацији ће чинити подршка народа на обе стране. Ту постоји велика слабост Европске уније. Већина западних Европљана тешко да ће своје политичаре пратити у неким већим авантурама, а камоли у отвореном конфликту са озбиљним противником.

То је основа дугорочне стратегије Русије, коју Путин имплементира попут сјајног шаховског велемајстора. Ако наставимо овако, запад ће се у сопственој похлепи и лицемјерности угушити. Русија ће побједити.

На крају и умјесто детаљнијег осврта на српску политику (са обе стране Дрине) у овом контексту би било интересантно покушати одговорити на питање колико успјешно Београд вуче потезе у новим констелацијама и колико ће садашња (ЕУ оријентисана) политика бити добра основа за не тако далеке перспективе нових позиција глобално агирајућих сила. Где смо ми у тој причи и где ћемо бити за 20 година? Бојим се да би одговори могли бити депримирајући. Српска влада је (слично немачкој спољној политици) сама себе уштројила (али она је то урадила апсолутно, док то Нијемци чине самовољно и релативно у спољној глобалној политици), у некој блудној нади да ће их неким чудом неко за ту самокастрацију наградити и не схвата да их маме у европску авлију да би их могли лакше малтретирати и отимати им ужину.

---

Ознаке: будућност, Владимир Путин, европа, Русија