Прочитај ми чланакГерингонца је компликована машина која не би требало да ради... Али ради. Португалска влада је повећала минималну зараду, укинула повећање ПДВ-а, вратила социјалну помоћ сиромашнијим и породицама са више деце. Уведен је и један додатни порез, на луксузне некретнине, вредне више од 600.000 евра. Буџетски дефицит за 2016. био је испод 2,1 БДП-а, најнижи још од револуције која је срушила режим диктатора Антонија Салазара 1974.
Антонију Кости су у 2018. потребне само две ствари. Да економија настави да се опоравља и да Бенфика настави да побеђује.
Потоња ствар била би чудо своје врсте, пошто је омиљени тим премијера Португалије испао из Лиге шампиона са шест глат-пораза, а у првенству су ривали Порто и Спортинг испред њих; но ово прво, то је већ нешто што је извесно, и што више није ни необично, мада и даље изазива позорност широм Европе.
Португалији се дешава, као што је написао мој новостечени пријатељ, новинар економске рубрике угледног листа Публико, Сержио Анибал, „криза добрих вести“. Једна од ретких држава са левичарском владом у Европској унији одбацила је, на згражавање „партнера“, наметнуте мере штедње, изашла из дилова са ММФ-ом и Европском централном банком, и већ пуне две године терају по своме. И иде им, похвалиће се свуда Антонио Коста, баш добро.
Бернардо Коста Фигеира је лице измењене, оптимистичне Португалије. Није млади хипстер из неког атељеа у Барио Алту, није ни предузетник из Алфаме, у чијим ће ресторанима умешни угоститељи подвалити туристима — и у децембру, на пријатних петнаестак степени, има их тма, тумарају улицама са мапама и фото-апаратима и гурају се у карактеристичне жуте трамваје — просечан фадо као да је врхунски фадо (добро, цепидлачимо, ако фадо уопште може да буде просечан), Бернардо има педесетак и кусур година, широки осмех, дужи кецељу Бенфике око струка у клупској радњи/кафићу у Руа Аугуста у центру града, и озбиљну вољу да не одустане.
Када је у јеку кризе остао без посла којим се бавио цео живот, прешао је на келнерски занат, а онда је одлучио да у исто време искористи процват туризма и постао водич за оне „шетајуће туре“ по граду. У време када његови исписници из Србије проводе године на бироу, без икакве наде у преквалификацију, или бију огорчену битку са модерним технологијама, Бернардо је направио сајт на енглеском да га туристи лакше нађу.
„Шта је требало, да платим некоме да ми направи сајт? Не, сео сам за компјутер, укључио оне туторијале на Јутјубу и четири дана их гледао. Па сам се бацио на посао, и све урадио сам.“
То „уради сам“ је мантра нове Португалије, од владе Антонија Косте, лидера Социјалистичке партије, коју подржавају Леви блок, Португалска комунистичка партија и Еколошка партија „Зелени“, па наниже. То, и она широка, јужњачка гостољубивост и оптимизам.
Океј, није као да је народ који је измислио непреводиви термин „саудаде“ да означи неухватљиву тугу, меланхолију и неиздрж морнара и љубавника, народ Песое и Сарамага, одједном постао срећан, и доста ће ми саговорника у Лисабону рећи да страхује од наредне кризе, која би могла да сруши целу еврозону, а не само фрагилну португалску привреду на путу опоравка, али стварно им иде непорециво добро. Упркос свим предвиђањима и упозорењима.
Па добро, може ли Португалија да буде узор за друге државе које су у сличном проблему? Има ли у Лисабону, не рачунајући наше фудбалере и бројне исељенике који се „никад не би вратили“, икакве лекције за Сервију, како на милозвучном језику називају нашу земљу? Како су се они опоравили из канџи дуговања, кризе и немаштине и почели да, са крајњег запада континента, емитују тај феел-гоод фактор на који ће налећи, шта год о њему мислили, Џереми Корбин?
Криза из 2008. је скоро обезглавила португалску економију. Године 2011. су ММФ, Европска комисија и Европска централна банка обезбедили држави појас за спасавање вредан 78 милијарди долара, али уз наметнуте мере штедње, пошто је 2010. дефицит био више од 11 одсто. Кредитори су, наравно, захтевали стезање каиша које је тадашња конзервативна влада Социјалдемократске партије (немојте да вас име завара, ово је десни центар) и премијера Педра Пасоса Коеља врло ентузијастично спровела у дело.
За две године, издвајања за образовање била су смањена за 23 одсто. Готово истоветно погођени су здравство и социјална заштита. Привреда је посрнула 3,2 одсто у 2012, незапосленост је била на врхунцу 2013, са 17,5 одсто (скоро 40 процената међу младима), а 2012. године 41 одсто више компанија прогласило је банкрот него годину дана раније.
Све то је било неопходно, тврдили су у влади, понављао је премијер Коељо у ударним информативним емисијама, да би сутра било боље. Од пензионера и запослених у јавном сектору се, звучи ли вам то познато, очекивало да поднесу највећу жртву, па су плате у јавним предузећима и министарствима смањене за 30 одсто. Укинута су чак и четири државна празника, повећано је радно време, а главни рефрен власти — сетићете се, гарант, и овога — био је да су Португалци постали превише лењи и да морају више да раде.
Експеримент се завршио на изборима.
Антонио Коста је у новембру 2015, када је Португалија већ одбила последњу траншу кредита, дошао на власт, након што је направио коалицију са крајњом левицом. Конзервативци, који су добили релативну већину, његов су пакт са „радикалима“ и „комунистима“ назвали „жерингонса“, што је поспрдни португалски термин за компликовану машину која не функционише. Безвредно сокоћало, другим речима. Неки други су, једнако с одсуством нежности, навели да је реч о „вуду економији“: немогуће је, говорили су, одбацити мере штедње и испунити строге фискалне мете.
Сви су предвиђали пропаст. Сумњичаво су вртели главама и спремали се за „нову Грчку“, за првог кандидата који ће бити најурен из еврозоне.
Али Коста је успео. Резања су уништавала потрошњу, и да би дошло до опоравка, потражња је морала да се стимулише. Влада је повећала минималну зараду, укинула повећање ПДВ-а, вратила социјалну помоћ сиромашнијим и породицама са више деце. Уведен је и један додатни порез, на луксузне некретнине, вредне више од 600.000 евра.
Буџетски дефицит за 2016. био је испод 2,1 БДП-а, најнижи још од револуције која је срушила режим диктатора Антонија Салазара 1974. године. Враћене су пензије, плате у јавном сектору, радно време, онако како су биле пре договора са „тројком“. Незапосленост пада. Португалија је први пут успела да остане у оквирима фискалних правила која намеће Европска унија.
Влада је превазишла сва предвиђања. Три године заредом, из квартала у квартал, привреда расте.
Португалија је тако, и свесно и несвесно, постала модел за остатак континента. Хоће ли то, мутатис мутандис, приметити неко у Србији?
„Европа је одабрала пут штедње и немају овако добре резултате“, хвалио се министар економије Мануел Кадеира Кабрал. „А ми смо показали да са политиком враћања плата људима, они имају више самопоуздања, и инвестиције се враћају.“
Логика која је контрирала беди била је јасна, мада контраинтуитивна када помислите на оно што се догађало у Грчкој, Шпанији или Француској, где је економска несигурност добро подмазала узлет екстремне деснице. Па чак и када помислите на социјалдемократске странке, које су једнако бунцале о неопходним мерама штедње и колабирале — о томе је, о пасокизацији левице широм Европске уније, пре неколико бројева Недељника подробно писао Жељко Пантелић.
Новинар Публика Сержио Анибал смирено ће ми, у разговору у пријатној, радној атмосфери листа, надомак луке и Моста 25. април — као да сте у Сан Франциску — рећи да је влада урадила много добрих ствари, али да је имала и среће.
„Догодио се бум у туризму, понајпре због претње тероризмом на другим дестинацијама. Смањење ПДВ-а (овде познатог као ИВА) са 23 на 13 одсто помогло је баровима, ресторанима, привреди“, прича Анибал. „Највеће проблеме имали су током стравичних пожара. Грађани сматрају да је било грешака, али не криве само владу за то.“
На Универзитету Лисабона срећем се са једним од најугледнијих професора у Португалији. Жозе Виријато Соромењо-Маркес добро је упознат са историјом наших простора. Био је, каже ми, један од ретких, ако не и једини португалски интелектуалац који је отворено устао против бомбардовања Југославије 1999. године. Његово протестно писмо председнику Клинтону објавили су најтиражнији листови, а данас каже да је само бранио принцип, али да му је жао што на Балкану још нема помирења. Дубоке ране што не зацељују, рећи ће ми и то, само су доказ да је посреди био грађански, братоубилачки рат. То је увек најтеже излечити…
„Португалија није претерано различита од Србије. Добробит наших двају народа је потпуно везана за судбину Европске уније“, било је прво што ми је рекао у предворју факултета.
(Герингонца је компликована машина која не би требало да ради… Али ради)
