Марина Рагуш
Министри одбране и спољних послова: Француске, Немачке, Пољске, Италије и Шпаније, састали су се 15. Новембра у Паризу по први пут у оквиру групе „Weimar +“. Тема сусрета на европском врху била је заједничка одбрана.

Пет земаља чланица ЕУ, тражи успостављање новог система заједничке одбране у циљу реаговања кадгод и гдегод је потребно а изван граница је ЕУропског царства. Високоразвијена петорка, тако захтева већу мобилизацију због свеприсутних „безбедоносних изазова, посебно у Малију, Либији, Сирији и на Балкану…заједничку сарадњу у употреби балистичких ракета, центара за снабдевање горивом, авио транспорта у војне сврхе, медицинске подршке у операцијама…“ⁱ

И не само то…

Према извештају са париског састанка групе „Weimar +“ (да подсетимо: Weimar троугаона група формирана је од стране Француске, Немачке и Пољске са мисијом да Источноевропске земље пронађу своје место под залазећим Сунцем Запада после окончања Хладног рата) безбедоносне снаге ЕУ морају:

– дати „до знања како поседуј(у)емо и како с(у)мо у стању применити сва потребна војна и цивилна средства, у случају нужде“;

-приоритетно послати „могућу војну мисију у сврху обуке оружаних снага у Малију, које ће вратити одметнуте северне делове.“;

-пружити „подршку и помоћ новим либијским властима у борби против исламских фундаменталиста“;

–посветити посебну пажњу „’нормализацији односа на Балкану,’ (посебно Босне и Херцеговине, која је савезна држава у којој босански Срби, вођени Милорадом Додиком, траже независност, а коју САД и ЕУ неће дозволити)“.

-пронаћи „решење за Грузијски проблем, те за организацију полицијских снага у Авганистану“…ⁱⁱ

Посебно пажње вредно, међу тринаест тачака закључка са париског састанка је такође спремност и одлучност чланица ЕУ да делују у заштити својих интереса и вредности (!)(а посебно у контексту пораста грађанских отпора у еврозони поводом буџетских рестрикција)

„Европљани морају бити спремни да остваре своје амбиције у области безбедности и одбране. Треба да покажемо спремност за доступношћу, обуци и размештању свих неопходних војних и цивилних средства, укључујући и инструменте за брзе одговоре попут борбених група ЕУ“…ⁱⁱⁱ 

Уз суштинску сарадњу с НАТО, која је поседно истакнута у закључку, европска петорка је припремила агенду предстојећег ЕУ безбедоносног самита предвиђеног за 2013. годину. Уколико бисмо закључке париског састанка извукли из контекста, неко би помислио да се ЕУропљани припремају за рат, или да говоримо савременим језиком за „управљање кризама“ које су претходно сами изазвали.

Можда то и јесте случај. Међутим, састанак велике петорке Старог континента има и свој преконтекст. Велика петорка састала се како би, заправо, покренула иницијативу за прављење новог плана за цивилно-војне структуре које ће функционисати свуда где то НАТО процени. Скорашња искуства из актуелног процеса ширења „демократије“ америчког типа показала су да су Европљанима потребни јединство, обука, ресурси….како би одговорили свим позивима за узбуну у свеприсутним ситуацијама заштите америчких националних интереса. 

Како видимо, тај интерес би се у заједничком именитељу сводио на слабљење позиција моћи које се данас додељују силама у успону с Источне хемисфере. Ту, на првом месту мислимо на Руску Федерацију и остале БРИК земље. Када бисмо картографски то осликали било би јасно да су зоне „перманентно присутних криза“ које је својом агресивном политиком Запад формирао, у ствари су потенцијалне зоне ширења руског утицаја.

И то је, ваљда, свима јасно.

Међутим, и оваква прегруписавања и збијање редова међу западњацима нису баш монолитна јер и међу њима постоје озбиљна, опет интересна разилажења. У неким европским редовима све чешће се чује име

Првог министра Велике Британије, који је прошле године уложио вето на предлог да се врховна војна команда смести у Брисел, одакле би се руководило свим операцијама и мисијама које потписује ЕУ.

Такође, оно што се ставља на терет Велике Британије јесте и њено залагање за рестриктивнији буџет Уније, јер (како наводе неки од представника европских држава) тако желе да успоре развој ЕУ.

Општи утисак: шири се атмосфера нервозе и страха, коју потврђују и двојица министара спољних послова после париског састанка: Радек Сикорски, пољски министар спољних послова рекао је: „Уколико ЕУ жели да постане супер сила, а Пољска то подржава, онда морамо да поседујемо способност да утичемо на своје суседе…Покадкад морамо да употребимо силу да подржимо своју дипломатију.“^iv 

Његов колега, француски министар спољних послова, с друге стране, позвао је В.Британију да се придружи стварању покрета уочи безбедоносног самита ЕУ 2013. године. Дакле, париски састанак обзнанио је процес који је тињао испод званичних покушаја реконструкције међународних механизама у корист ЕУ, за коју се верује да ће успети да се одупре руском утицају и прошири зону деловања западне хемисфере што дубље у Руску федерацију, за почетак.

 Међутим, да ли је Европљанима јасно ко прети да освоји еурозону-некадашња идеја Европљана да контролишу Немачку кроз Унију, постала је реликт прошлости. Данас Унија јесте Немачка. Када бисмо призвали не тако далеку прошлост у помоћ при подсећању, рекли бисмо да је ера старих Германо фобија у зачетку.

Некада се знало, да за Стари континент па тако и цео свет јака Немачка значи проблем. Данас, чини се, да Британци то једини виде кристално јасно. Са истим претензијама и латинском лукавошћу овај острвски народ покушава да са стране вуче конце у Европи следећи свог моћног спољнополитичког савезника САД.

Да ли ће у томе и успети-остаје да се види. И то убрзо, колико следеће године.

У међувремену, у склапању овог спољнополитичког мозаика старих сила и њихових претензија, потпуно је јасно зашто је (онда) Владимир Путин заузео за Запад радикалне ставове. Да подсетимо: захвалио се на дугогодишњој свесредној помоћи (про)западних невладиних организација у поткопавању државних атрибута и националног достојанства народа Руске федерације; представио многа законска и кадровска решења која за циљ имају јачање државе и проширење њеног утицаја; а посебно подвукао свима на међународној спољно-политичкој сцени црвене линије које би било болно да пређу. 

И као такав постао метом сталних напада са западне стране (као да је то нешто ново). Један од последњих дошао је приликом посете немачке Канцеларке Ангеле Меркел Москви, када је првом човеку Руске Федерације (између осталог) замерила пресуду чланицама панк групе Pussy Riot, тврдећи да се тако нешто не би могло десити у Немачкој(?!), као и да „ неће наше пријатељство бити боље, уколико гурамо све испод тепиха и не расправљамо о томе…

Иритирани смо, укључујући и мене, низом закона које је Русија недавно усвојила…“^v У свом, сада већ препознатљивом, стилу Путин је узвратио: „Питам се да ли Канцеларка зна да је једна од чланица групе обесила лик Јевреја тражећи да се Москва очисти од њих…Ми не можемо да подржавамо, са вама, људе који заузимају антиСемитске позиције!“^vi

 Притом, не треба сметнути с ума да је Немачка главни трговински партнер Москве у Европи, и да је поред те чињенице руски Председник подсетио Канцеларку на лекцију из области основа билатералне дипломатије, а то је да обе стране треба да буду директно и добро упознате о међусобним приликама: „ Када је реч о политичким и идеолошким питањима ми слушамо своје партнере. Али они о томе шта се дешава, слушају из далека…“^vii биле су речи Председника Русије.

И овај пут, Путин је показао да је отпоран на „метке“ са Запада, који га је одредио за своју „легитимну“ мету. Зашто? Својим непоколебљивим ставом да Русију доведе у позицију суперсиле, први човек РФ постаје полако гравитациони центар Источне цивилизације чије је поверење у силу заштитницу било скоро изгубљено после Јељцинове ере. Ова чињеница довољна је за узбуну на линији осовине Вашинтон-Брисел.

Заборавили смо, јер је проток времена учинио своје (као и све што је следило после разбијања Варшавског уговора), како изгледа мултиполарни свет. Исувише јако, агресивно, и (пре свега) дуго, текло је сламање источноевропских земаља у процесу неолибералне окупације, да се полако губила вера у алтернативе. У могућност, да том побеснелом неолибералном картелу неко може, јер мора да каже НЕ! 

Стога, уколико је реципроцитет мера односа а могу да га у савременим околностима реално користе велики: онда, зар Западу не пада на памет да истом мером Исток може, јер мора да узврати. Ако је тероризам тај окидач за креирање криза, растурања националних интегритета па тако и суверенитета ради успоставе зоне утицаја; онда, тај исти окидач може јер мора да буде одговор.

Уколико би се, да претпоставимо, токови руског гаса нашли у зони терористичких дејстава-па, зар Запад не зна да снаге за брза дејстве поседује и Руска федерација (?!). У овом случају, Русија би заиста штитила своје националне и државне интересе какав је заштита тока гаса који, на западну велику жалост, упорно долази с руске стране.

На самом крају, како стално истичемо да проблем око српског Косова и Метохије није само српски него и светски-јер, на нама, на Србији за свих протеклих више од две деценије, неолиберални олигарси су опробали све што им је позиција моћи ставила на раполагање, како би направили нови поредак ствари у свету.

То је, наравно, подразумевало и измену свих до тада постојећих међународних институција које су потом реформисане како би одржале „владавину права“ групе олигарха. Не рачунајући притом, да та формула неће, јер не може вечно да траје. 

Да опет (дрско) претпоставимо: да уочи најављеног безбедоносног самита ЕУ 2013. у тој истој осиромашеној и пониженој Србији (у којој је живот луксуз наметнуте „елите“ а преживљавање маин стреам) у којој око 400 000 деце гладује, и у којој је страх од губитка посла надјачао страх од смрти- Руска Федерација почне с изградњом Јужног тока.

То даље значи, да се (ако наставимо да дрско претпостављамо (не)могућа кретања на међународној сцени) Србија, како пре више од две деценије када се „наместила“ Западу за полигон креирања нове архитектуре света-тако и сада може бити место са којег ће се чути прави одговор кад се склопе све коцкице новог светског мозаика моћи.

Никад се не зна!

 i http://www.diplomatie.gouv.fr/en/european-union/events-5538/article/ministerial-meeting-on-european

ii http://www.rinascita.eu/index.php?action=news&id=17835

iii http://www.diplomatie.gouv.fr/en/IMG/pdf/121114_Outcome_proposal_Final.pdf

iv http://www.defensenews.com/article/20121115/DEFREG01/311150014

v http://euobserver.com/foreign/118234

 

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: Weimar +, ЕУ, Италије и Шпаније, Министри одбране и спољних послова: Француске, Немачке, Пољске, Русија