Прочитај ми чланакНова метода "борбе против дезинформација" привукла је доста пажње на друштвеним мрежама, а многи је називају "дистопијском"
Након победе Доналда Трампа на председничким изборима 2016. и референдума о напуштању ЕУ у Великој Британији раније исте године, утицајни медији су почели да брије о „епидемији лажних вести“ и „руским малигним утицајем“ који шири дезинформације у медијском простору западних земаља.
У то време је популаризован концепт „дибанкинга“ (debunking), односно „откривања лажних тврдњи и превара“ – или једноставније раскринкавања.
„Дибанкинг“ се поново нашао у центру пажње након избијања пандемије вируса корона, када је свака проблематизација званичног наратива сматрана „ширењем опасних дезинформација“ – иако се касније показало да су и научници правили много грешака у борби са смртоносним вирусом.
Ипак, иако су технолошки гиганти, мејнстрим медији и поједине државе уложиле огроман труд и ресурсе у „разбијање опасних митова и борбу против лажних вести“, резултати очигледно нису били задовољавајући: на крају крајева, Доналд Трамп је и даље благи фаворит на новембарским изборима у САД, док се у Европи све гласније говори о „јачању екстремне деснице која жели да уништи демократију“.
Због тога се последњих недеља све чешће прича о „прибанкингу“, новом и потенцијално још опаснијем концепту који би, уколико буде имплементиран, могао да има револуционарне последице.
Шта је „прибанкинг“?
Концепт „прибанкинга“ (pre-bunking) у одређеној мери подсећа на „дибанкинг“, али има и једну кључну разлику: док се „дибанкинг“ односи на оспоравање истинитости неке вести након што је она објављена, „прибанкинг“ би требало да делује превентивно, односно да научи људе како да унапред препознају наводне лажне вести.
Другим речима, ако би „дибанкинг“ био својеврстан лек за наводне лажне вести, „прибанкинг“ би био нека врста вакцине, која се прима превентивно како би се спречило добијање болести. „Дибанкинг“ би се, дакле, могао превести и као „превентивно раскринкавање“.
„Вашингтон пост“ је тај концепт описао као „излагање људе ослабљеним дозама дезинформација упарених са објашњењима, која имају за циљ да помогну јавности да развије ‘ментална антитела’ за препознавање и одбрану од превара у врелој изборној години“.
Јасно је да „прибанкинг“ ствара велики простор за злоупотребу од стране влада и великих корпорација, које могу да пропишу „правилну“ интерпретацију различитих појава и (потенцијално спорних) догађаја и пре него што се они догоде, како би се минимизирао утицај другачијих тумачења, која би могла бити критична према званичном наративу.
„Прибанкинг“ је већ постао тема разговора у Европској унији.
„Како технологија буде напредовала, морамо да изградимо друштвени имунитет на манипулацију информацијама. Истраживања су показала да је прибанкинг знатно успешнији од дибанкинга“, рекла је недавно председница Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, поредећи „прибанкинг“ са вакцинацијом.
Не изненађује да је један од најранијих заговорника „прибанкинга“ Јасмин Грин, директорка „Гуглове“ подружнице „Џигсо“ (Jigsaw), чији је главни задатак „тражење креативних решења у борба против екстремизма на интернету“.
Она је о „прибанкингу“ писала још у децембру 2022, а мета њених критика је – очекивано – била „руска пропаганда“. Оптужујући Русију да манипулише информацијама о украјинским избеглицама у Европи, Гринова је објавила да је „на јесен 2022. године, Џигсо покренуо свој највећи експеримент, настојећи да превентивно упозори милионе Европљана на покушаје да се манипулише њиховим ставовима“.
Позивајући се на радове социјалног психолога Вилијама Мегвајера, она наводи да су „истраживања у друштвеним наукама произвела охрабрујуће доказе за потенцијалну алтернативу традиционалним приступима супротстављању манипулацији: прибанкинг“.
Домети „прибанкинга“
Пионир у „прибанкингу“ за сада је „Гугл“, који је својим корисницима почео да приказује кратке видео-снимке, не дуже од 50 секунди, чији је циљ едукација људи о различитим тактикама које се користе у ширењу дезинформација: од коришћења емотивног језика, преко стварања поларизације и извлачења из контекста до скретања пажње.
Та компанија је покренула и нову платформу за „прибанкинг“, на којој корисници могу да се информишу о методама манипулације, али и ураде тест који им показује колико су вешти у уочавању дезинформација.
Међутим, стручњаци су подељени када је реч о ефективности „прибанкинга“.
Критичари наводе да је тешко научити људе да препознају дезинформације уз помоћ неколико снимака на Јутјубу, као и да они који ће те снимке гледати вероватно нису циљана публика оваквих иницијатива.
Наравно, важно је нагласити да се на интернету заиста може пронаћи много лажних вести, те да манипулација информацијама може бити изузетно опасна – поготово у доба вештачке интелигенције.
Међутим, борба против дезинформација се често злоупотребљава и користи за цензуру мишљења која одударају од званичних интерпретација, али и дискредитацију противника. Француски предузетник Арно Бертран је на Иксу изнео занимљиво виђење овог феномена:
„(Прибанкинг) нас суштински враћа у свет пре просветитељства, када су, уместо да му приступамо рационално, религија и митови дефинисали наше разумевање света. Био би то тријумф догме наспрам потраге за истином уз помоћ чињеница.“
Европска унија је забраном већег броја руских медија у више наврата показала шта мисли и колико је спремна да толерише гласове који одударају од „мејнстрима“, као и да их сучељавање ставова и слобода мишљења у суштини не занима. Нажалост, питање је времена када ће „дибанкинг“ постати још једно оруђе у њихов арсеналу за борбу против „малигног руског утицаја“.
