Након Првог светског рата и рата са Грчком и након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал Ататурк 29. октобра 1923. у Турској проглашава републику, секуларну државу у којој ће гарант унутрашњег поретка бити војска.

У историји Турске, коју је утемељио Мустафа Кемал-Паша Ататурк, војска је у три пута у земљи интервенисала у политику.

Први се пут то догодило 1960. године, војним ударом генерала Кемала Гурсела, којим је срушена влада првог демократског изабраног премијера Аднана Мендереса, који је након пуча осуђен на смрт вешањем. На притисак војске, 1961. године донет је нови Устав, који је утемељио Другу републику на традицији кемализма.

Војска се поново умешала у турске политичке прилике 1971. године. Због великих унутрашњих немира који су потресали земљу, влада Сулејмана Демирела је била приморана да поднесе оставку, након што је војска, под командом начелника Главног штабаа, генерала Мемдуха Тагмака, упутила председнику Кевдету Сунају ултиматум за његову смену.

У другој половини ’70 -их је земља је била суочена с јачањем вјерског екстремизма. Организације као Сиви вукови, војно крило ултранационалистичке Странке националног покрета, учествовале су у нападима на симпатизере левице, који су такође узврачали политичким атентатима. Сматра се да је у том периоду убијено више од 5 000 људи.

На челу земље се изменило неколико влада које нису успевале стабилизовати ситуацију. 1979. године на чело владе поново је изабран Демирел из конзервативне Партије правде, који је заменио Булента Еџевита из Републиканске народне партије.

У септембру 1979. године Начелник главног штаба, генерал Кенан Еврен, генералу Салтикову је заповедио је да састави извештај о стању у земљи, у којем је Салтиков препоручио рушење владе.

На састанку Еврена с четворицом највиших официра 7. септембра је донесена одлука о збацивању владе. Војни удар је почео у јутарњим сатима 12. септембра 1980. године, када је војска запосела све важне институције у земљи.

У кратком временском периоду након војног удара, око пола милиона људи је било приведено, од којих је око 230 000 деце осуђено. Изречено је и 50 смртних казни. Међу ухапшенима се налазила и већина водећих турских политичара, као што су премијер Демирел, Булент Еџевит и Неџметин Ербакан.

Након доношења новог Устава 1982. године, војни режим је расписао и одржавање парламентарних избора за 1983. годину, а владу је формирао Тургут Озал из Странке домовине.

Међутим, 1996. године секуларна Турска добија првог исламистичког премијера, Неџметина Ербакана, а 30 великих градова у земљи је изабрало исламистичке градоначелнике на изборима на којима је Рефах партија освојила 21 посто гласова.

1997. године долази до последње интервенције војске у политику, када је војни врх присилио Ербакана да напусти тај положај. Разлози леже у томе што је Ербакан тврдио да истински секуларизам не сме значити само државну, већ и верску аутономију.

У складу са критеријумима Европске уније, те према документу познатом као „Копехагенски критеријуми“, Турска је спровела низ реформи како би цивилна власт превладала ону војну, иако је специфичности Турске била улога њене војске у политичком животу, што је регулисано Уставом из 1982. године и Законом о служби у оружаним снагама из 1961. године. Међутим, уз помоћ ЕУ је Анкара са Ердоганом на власти успела успоставила превласт цивилних власти и ограничити моћ војске.

Већ реформе из 2003. године су захватиле Веће националне безбедности (ВНС), с циљем да се у том телу осигура цивилна већина, али исто тако, ВНС у Турској више нема неограничен приступ цивилним институцијама. Као турски премијер од 2003. до 2014. и актуелни председник, Реџеп Тајип Ердоган је направио чистку већине секуларних и републиканских официра у турској војсци, Националну обавештајну агенцију (МИТ) је поверио Хакану Фидану, једном од најутицајнијих и најбољих обавештајаца у региону, те земљу доводе на корак до исламистичке диктатуре. Недостаје још само да Турску и званично прогласи исламистичком државом захваљујући кратковидној Европи и Вашингтону, који су тражили да се војска избаци из политичког живота земље, па сада на границама Европске уније имамо режим који успева уценити Брисел и поново актуелизовати питање преговора о уласку Турске у Европу, оваква каква јесте.

Где је стигла Турска са режимом Реџепа Тајипа Ердогана? Зашто се турска војска бори против Курда и може ли се очекивати турска инвазија на Сирију? То су нека од питања, али је кључно питање назире ли се следећи војни удар у Турској?

На семинару К>арнаги Центра у Москви је о томе говорио истакнути историчар и ванредни професор Института за Азију и Африку руског Државног универзитета Ломоносов, Павел Шликов.

Турска је данас у веома тешкој ситуацији. Анкара је суочена са опасном комбинацијом продубљивања политичке поларизације друштва, економског успоравања, ескалације напетости у земљи и иностранству. За разлику од политичке и економске нестабилности ’70 -их и ’90 -их, данас је турска унутрашња криза у великој мери резултат сукоба између прагматичне и политике нулте године политике Анкаре. Како у земљи, тако и у иностранству.

Посебна обележја нове кризе су следећа:

– Вишеструка природа проблема који утичу на све сфере друштвеног и политичког живота у Турској и свих њених институција.

– Растуће неизвесности око будућности у друштва које итекако осећа исцрпљеност тренутним друштвено-политичким моделом земље.

– Поступни раст незадовољства војске и могућа претња новог војног удара.

– Нови приступ курдском питању у југоисточној Турској је сада заправо претворио у грађански рат с курдским милицијама.

– Утицај рата у Сирији на унутрашњу и спољну политику Анкаре.

– Нејасни политички изгледи владајуће Партије правде и развоја и њеног неформалног вође, председника Реџеп Тајип Ердоган, у тренутној ситуацији.

Зашто је турска војска изгубила битку с политичким исламом?

Колико је реалан повратак турске војне елите у политичком животу земље? Активна војна интервенција у политичке процесе је увек била једна од функција новије историје Турске. У протеклој деценији је Ердоган отворено заговарао реорганизацију цивилно-војних односа, тако да војска остане у касарнама и служи цивилним властима, а не да диктира политику.

Војни удар у Турској је могућ, али су потребна три услова: јачање политичке кризе у земљи, повећање спољне претње и оштро погоршање курдског проблема. Сада су сви ови фактори присутни.

Но, након пропасти мировног процеса с челницима турских Курда, Ердоган је био присиљен на тактички савез с војном елитом, која је у потпуности потиснута 2007. и 2008. То је посебно било видљиво у јесен прошле године, када је за време војне кампање у југоисточним деловима земље, насељеним углавном Курдима, влада већини војних заповедника дала одрешене руке за време војних операција. Овим присилним савезом са врхом војске Ердоган је признао грешку што је уклонио војску из политичког живота у Турској.

Наравно, турска војска и даље има статус најмоћније политичке институције у земљи, али је мало вероватно да се као 1960., 1971. и 1980. године одлучи на војни удар.

Парадоксално, али турски генерали данас углавном делују као противтежа ризичним тежњама спољне политике Ердогана, али на унутрашње прилике утичу пуно мање.

Пре годину дана, у пролеће 2015. године, војска га је тешком муком одвратила од инвазије на Сирију. Иста ствар се догодила у фебруару 2016.

Борба с Курдима

Курдско питање траје више од тридесет година. Процењује се да у Турској живи 15-20.000.000 Курда, око 15 посто становништва. Истовремено курдску мањину, историјски гледајући, карактерише висок степен подељености.

Политички, турски се Курди могу поделити у три групе:

– Националистичке присталице Курдистанске радничке партије (ПКК), које воде оружану борбу против турске власти.

– Курди и Алавити који подржавају левичарске и социјалдемократске идеје и гласају на изборима за Републиканску народну странку Турске.

– Вјерски конзервативци, којих је већина, више од 50 посто свих турских Курда, који су с нултом годином показали оданост Ердогану и његовој Партији правде и развоја (АКП).

Подршка великог дела курдског становништва идејама АКП је врло корисна за турске власти, јер им је гарантована лојалност верски конзервативне већине, без обзира на курдско питање. То се променило с почетком рата у Сирији и доласком „Исламске државе“. Одједном су се Курди показали способним за националну и политичку консолидацију.

Након што је Анкара одлучила да не пружи помоћ, нападнутом од стране ИДИЛ-а  курдском граду Кобану на сиријско-турској граници, верска конзервативна већина турских Курда се оградила од Ердогана и Странке правде и развоја (АКП). Но, посебно је фрустрирајуће за те Курде било што је Ердоган одустао од преговора између владе и Курда и у решавању курдског питања те се вратио војној сили.

Важан фактор повећања нестабилности у Турској је пропусност с обе стране, 822 километара дуге границе са Сиријом. Исламистички милитанти долазе у Турску из суседне државе не само за лечење и опоравак, на што често указују Ердоганови критичари, него и за обављање терористичких аката, поткопавајући тако унутрашњу безбедност земље.

Но, изненађујуће је да растућа претња националној безбедности не доприноси јединству турског друштва, већ напротив, само ојачава унутрашње поделе и политичку поларизацију. За разлику од ранијих времена, војни сукоб с Курдима на југоистоку земље више нема једногласну подршку турског становништва.

Сиријска клопка

2015. су догађаја у Сирији кренули врло непожељном смером за Турску, а након инцидента с руским бомбардером Су-24, који је оборен у новембру, Анкара је у потпуности изгубила способност да некако утиче на ситуацију у суседној држави.

У последњих неколико недеља у турским провладиним медијима је пуно писано о најповољнијем тренутку за интервенцију у сиријском сукобу. Међутим, ови су написи дизајнирани у првом реду за унутрашње дневнополитичке сврхе, како би се мобилизирало подељено турско друштво.

Постоји неколико разлога зашто се Анкара вероватно неће се усудити да интервенишу у Сирији.

Прво, чак и са чисто техничке тачке гледишта, свака модерна војна операција захтева ваздушну подршку. Тренутно се турска војска користи само артиљеријом што не може дати исти ефекат као ваздухопловство. Превоз војника је такође боље обавити ваздухом, јер је сигурнији и ефикаснији. Али сада небо изнад Сирије у потпуности контролише Русија, а Москва вероватно неће допустити упад турских ваздушних снага.

Друго, инвазија против Сирије би Анкари донела пуно озбиљних дипломатских компликација. Интервенција има подршку Саудијске Арабије и другим заливских монархија, али би био неизбежан сукоб са Сједињеним Државама и Западом, а Русију не треба ни спомињати.

„Осим тога, током инвазије на Сирију би се турска војска морала борити на неколико фронтова: против владиних снага Башара Ал-Асада,“ Исламске државе „, дела оружане опозиције и, наравно, Курда. Нема назнака да је Ердоган спреман на тај ризик“ , на семинару Карнеги Института у Москви је изјавио истакнути историчар Павел Шликов.

Треће, узимајући стране укључене у сиријски рат, Анкара ће неизбежно отворити фронт у курдским областима југоисточном делу земље, где тренутно трају локални сукоби турских снага и курдских милиција, али би се у случају сиријске авантуре оружани сукоб могао прелити на целу Турску.

Међутим, будући да је то традиција још од времена Ататурка, који је у оквиру модернизације земље покушао створити контролисану опозицију, сви турски експерименти са демократијом су имали бизарне облике. Првих година на власти је Ердоган покренуо низ политичких и економских реформи усмерених на даљње приближавање Европској унији. Све што је направио до 2007. године се у турском друштву с правом доживљавало као надоградња. Али касније, поготово након велике уставне реформе 2010. године, сви достигнућа претходне деценије су ревидирана и постепено се земља вратила на старо.

Сад је Турска на раскрсници: или ће полако ићи према републичком систему и дати неограничене власти Ердогану или ће се и даље развијати као либерално-демократски парламентарни систем европског типа с властитим карактеристикама.

Избор начина у Турској традиционално зависи о личности њеног лидера. Према садашњем Уставу, шефом државе се сматра премијер и формални вођа владајуће странке АКП, Ахмет Давотоглу, али је у ствари сва моћ концентрисана у рукама председника Ердогана.

Давотоглу, његов штићеник и политички много слабији, присиљен је прихватити стање ствари. Када би имао политичке храбрости и подршку колега из странке, што ће то бити врло тешко, могао би пристојно питати Ердогана да остане у оквиру уставних овлашћења и вероватноћа развоја либералне Турске на европске начин би се значајно увећала.

Но, овде залазимо у саму природу односа турског премијера и председника. Жели ли Давутоглу уопште учинити такво што или је у свему сагласан са политиком Ердогана и психолошки му је потчињен. Наиме, из њиховог се односа јасно да приметити да Давутоглу нема сопствену личност и приметан је феномен у којем се једна особа осећа инфериорном у односу на другу и показује осећања страхопоштовања, стида и подношења ствари које ником другом не би толерисао.

Сукоб са Русијом

Након инцидента са обарањем руског бомбардера Су-24 у новембру 2015. руско-турских односа не само да су се погоршали, него су постали отворено непријатељски. У кратком року је тешко очекивати било какав озбиљан напредак.

Постоје три највероватнија сценарија развоја ситуације:

– Помирење без услова.

– Сагласност Турске да се жртвује за обнову добросуседских односа са Русијом и призна да је крива за инцидент 24. новембра 2015. године.

– Дуг пут према помирењу због недостатка жеље за компромисом обе стране у сукобу.

Докле год се ствари буду кретале у оквиру трећег сценарија, постојаће дуготрајни и дубоки сукоб између Русије и Турске, који ће постепено нестати након одласка са политичке сцене његових протагониста.

Овде се опат враћамо на почетак и могући одлазак Ердогана и владајуће АКП-а са политичке позорнице војним ударом.

Као што тврди професор Шликов, он је у Турској могућ уз три услова: јачање политичке кризе у земљи, повећање спољне претње и оштро погоршање курдског проблема, а сви проблеми у земљи су присутни. Остаје питање колико је официра у турској војсци који би следили традицију и одлучно интервенисали у тренутку када виде да је у питању опстанак домовине. Последњи пут је Турска корак до војног удара наводно била 2010. године, када је под том оптужбом ухапшено више особа, укључујући и четири бивша генерала.

Према турским медијима, хапшења су се спровела у 14 градова, а 4. априла 2010. је тужилац потписао уредбу за хапшења 20 осумњичених за припрему терористичког напада, укључујући и наводног вођу завере, бившег команданта Прве армије, генерала Кетина Догана.

Раније је више од 200 људи, укључујући и високе војне официре, адвокате и новинаре, ухапшено на основу сумње за умешаност у антивладин удар у Турској.

Истрага за покушај државног удара у Турској је отворена 2007. године, под сумњом за припрему преузимања власти од стране организације која је ујединила радикалне националисте и присталице секуларне државе. Истражитељи верују да је план свргавања владе припремљен још у децембру 2002. године и у њега је укључено неколико организација. У марту 2003. године је план наводно представљен од стране високих официра у штабу Прве армије копнених снага.

Последњи терористички напад у срцу Анкаре би високим официрима турске војске могао бити знак за узбуну и последње упозорење да немају још пуно времена на располагању.

Извор: altermainstreaminfo.com.hr – Н.Бабић

Ознаке: N.Babić, анализа, државни удар, курди, Реџеп Тајип Ердоган, Турска, турска војска