(Башта Балкана)

Енглески научник Семјуел Хантингтон је 1993 године написао есеј Сукоб цивилизација и отворио нову еру гео политичке мисли

Сукоб цивилизација

1. Наступајући образац сукоба

Светска политика улази у нову фазу, а интелектуалци нису оклевали намножити визије онога што ће се догодити – крај историје, повратак традиционалним супарништвима између нација-држава и пад нација-држава под супростављеним силама племенства и глобализма, међу осталима. Свака од ових визија хвата аспекте стварности која долази. Ипак, све оне превиђају кључни, заиста, средишњи аспект онога што ће глобална политика постати у надолазећим годинама.

Моја поставка је да темељни узрок сукоба у овом новом свету неће бити ни превладавајуће идеолошки ни превладавајуће економски. Велике поделе међу људском врстом и превладавајући извор сукоба биће културни. Нације-државе остати ће најмоћнији играчи у светским збивањима, али главни сукоби глобалне политике појавиће се између нација и група различитих цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати глобалном политиком. Нестабилна разграничења међу цивилизацијама постаће бојна поља будућности.

Сукоб између цивилизација бити ће последња фаза у еволуцији сукоба у модерном свету. Кроз век и пол након што се са Вестфалским миром појавио модерни међународни систем, сукоби западног света водили су се углавном између принчева – царева, апсолутних монарха и конститутивних монарха који су покушавали проширити своје бирократије, своје војске, своју трговачку економску снагу и, најважније, територију којом су владали. У процесу су створили нације-државе, а почевши са Француском револуцијом, главне црте сукоба биле су између нација, пре него између принчева. У 1793, како је Р. Р. Палмер рекао, “Ратови краљева бејаху готови; ратови нација беху отпочели”. Овај узорак из деветнаестог столећа трајао је до краја Првог светског рата. Тада, као резултат Руске револуције и реакције на њу, сукоб нација уступа место сукобу идеологија, прво између комунизма, фашизма-нацизма и либералне демократије, а након тога између комунизма и либералне демократије. Током Хладног рата, овај потоњи сукоб постао је утеловљен у борби двају суперсила, од којих ни једна није била нација-држава у класичном европском смислу и од којих је свака дефинисала свој идентитет у појмовима своје идеологије.

Ови сукоби између принчева, нација-држава и идеологија, били су у првом реду сукоби унутар Западне цивилизације, “Грађански ратови Запада”, како их је Wиллиам Линд назвао. То је било тачно, како за Хладни рат тако и за светске ратове те за раније ратове седамнаестог, осамнаестог и деветнаестог столећа. С крајем Хладног рата, међународна политика излази из своје западне фазе, а њено средиште постаје интеракција између Запада и не-западних цивилизација и међу не-западним цивилизацијама. У политици цивилизација, народи и владе не-западних цивилизација престају бити објекти историје као мете западног колонијализма те се придружују Западу као њени покретачи и обликоватељи.

2. Природа цивилизација

Током Хладног рата свет је био подељен на Први, Други и Трећи свет. Те поделе више нису битне. Сада је много смисленије земље разврстати не према њиховим економским системима или ступњу економског развоја, већ радије у појмовима њихове културе и цивилизације.

На шта мислимо када говоримо о цивилизацији? Цивилизација је културни ентитет. Села, регије, етничке групе, народи, религијске групе, сви они имају посебне културе на различитим нивоима културне разноликости. Култура села у јужној Италији је можда другачија од села у северној Италији, али оба села ће делити исту заједничку италијанску културу, која их разликује од немачких села. Исто тако, европске заједнице делиће заједничке културне карактеристике које их разликују од арапских или кинеских заједница. Међутим, Арапи, Кинези и Западњаци нису део ни једног ширег културног ентитета. Они установљују цивилизације. Цивилизација је дакле највише културно сврставање људи и најшира разина културног идентитета које људи имају, изузевши оно што их разликује од других живих врста. Она је одређена објективним заједничким елементима, као што су језик, историја, религија, обичаји, институције, али и субјективном само-идентификацијом људи. Људи имају нивое идентитета: становник Рима може сам себе дефинисати, у различитим ступњевима интензитета, као римљанина, Италијана, католика, хришћанина, европљанина, западњака. Цивилизација којој припада је најшира разина идентификовања са којом се он интензивно идентификује. Људи могу, а то и чине, редефинисати своје идентитете и, као резултат, састав и границе цивилизација се мењају.

Цивилизација може укључивати велики број људи, као што је то случај са Кином (“цивилизација која се претвара да је држава”, како је то рекао Луциан Пyе), или врло мали број људи, као англофони Кариби. Цивилизација може укључивати неколико нација-држава, као што је случај са западном, латиноамеричком и арапском цивилизацијом, или само један, што је случај са јапанском цивилизацијом. Цивилизације се очито мешају и преклапају, те могу укључивати и подцивилизације. Западна цивилизација има две главне варијанте, европску и северноамеричку, а ислам има своје арапске, турске и малајске подделове. Без обзира на то, цивилизације су ентитети са властитим значајем, а иако су црте које их раздвајају ретко оштре, оне су стварне. Цивилизације су динамичне; оне се дижу и падају; оне се деле и спајају. А као што сваки студент историје зна, цивилизације и нестају те бивају покопане у песку времена.

Западњаци уобичавају мислити како су нације-државе најважнији играчи у глобалним пословима. Међутим, оне су то биле само неколико столећа. Шири досези људске повести биле су повести цивилизација. У својој Студији повести, Арнолд Тоyнбее је идентификовао 21 велику цивилизацију; само шест од њих постоји у савременом свету.

Ознаке: Семјуел Хантингтон, сукоб цивилизација