Прочитај ми чланак
(Семјон Уралов)
„Балтика“ – компанија која производи пиво, намерава да затвори две своје фабрике из Русије – из Краснојарска и Чељабинска. Због тога ће се наћи на улици око 800 људи.
Пред нашим очима се одвија класична прича о конфликту интереса међународне корпорације и државе. Ни једна од две поменуте фабрике пива нема никакве везе са корпорацијом „Карлсберг“ којој сада припадају. Фабрика из Сибира је основана у 19.веку, а са Урала – у време Брежњева.
Финансијски капитал је 90-х година прошлог века, када су индустријски објекти коштали мање него материјал од кога су грађени преузео под своје обе фабрике, и тако стекао монопол на тржишту. А Русија је, корак по корак, губила суверенитет у прехрамбеној индустрији.
На примеру пиварске гране шема изгледа овако. Прво су корпорације прогутале провинцијске фабрике пива, које су производиле природни производ у складу са савезним стандардом ГОСТ. Затим су уз помоћ рекламе и маркетинга „потурили“ потрошачима хемијско пиво које нема пене и може да се одржи приближно годину дана. Сада, када је у Русији почело смањење потрошачког тржишта, корпорације су прешле на кеш. Све се завршава бегом капитала, изношењем добити, скоро хиљаду људи без посла, фабрикама које не раде и погонима који се конзервирају. А држава ништа не успева да уради. Зато што у Русији либерализам у економији представља владајућу религију, тако права инвеститора представљају светињу.
Уколико се иде логиком финансијског капитала, када је важна само добит, наравно да корпорација са својим активама може да поступа како год жели. Међутим, држава себи не може да дозволи да постоји искључиво преко финансијске логике. Зато што суштина уопште није у добити, па чак ни у радним местима.
Уништење једне производње за собом повлачи уништење читавог привредног ланца. Ако пођемо од индустрије пива видећемо да није ударено само на конкретне радне колективе. Затварање две фабрике је губитак наруџбина и за стаклодуваче. Ликвидација две фабрике, на Уралу и у Сибиру, значи привремену обуставу или заустављање погона у Гус-Хрустаљном или Дјаткову. Посао ће да изгубе и радници који раде на пласману, штампари, произвођачи лепка и тако даље. Штета ће бити много већа него једноставно отпуштање 800 запослених у фабрикама у Чељабинску и Краснојарску.
Али резултат је да сви накнадни трошкови, све једно, падају на државу. Она код нас не размишља као привредник већ се, баш као и корпорације, у логици ослања само на финансије. Односно: отпуштени ће се пријавити на берзу рада и добијаће помоћ све док не нађу нови посао, али уопште није сигурно да ће га и наћи. Значи, држава ће или добити незапослено, потенцијално нелојално становништво, или ће бити принуђена да се позабави преквалификацијом тих 800 људи. А обзиром да ми немамо државну прехрамбену индустрију, слободна радна снага тешко да ће моћи да се пребаци у неки други регион. Значи да ће квалификована радна снага или морати да се бави неквалификованим послом, или да мења професију.
У сваком случају Русија губи произвођача пива. И то само зато што је негде у Данској неки топ-менаџер одлучио да затвори две фабрике. Он неће да промени профил производа – на пример на безалкохолно пиво! Већ ће једноставно да затвори фабрике зато што су опали показатељи који приказују добит. Не зна се ни зашто падају – да ли зато што се смањује потрошачко тржиште или зато што ће тај исти топ менаџер све учинити да не остане без свог годишњег бонуса. Уосталом, што би он у својој Данској морио мозак због тамо неких уралаца или сибираца?
Логика корпорације би могла да се разуме да се против Русије не води трговинско-финансијски рат. Произилази да, иако се берзанским шпекулацијама обара цена нафте, држава не може да се понаша као домаћин ни на сопственој територији.
И све то док се стране државе не устручавају чак ни да играју преко руске јурисдикције. Тако су амбасадори Белгије, Холандије и Данске написали заједничко писмо тројици потпредседника владе РФ и шефу Државне думе, у коме директно моле да се не забрањује продаја пива у пластичним флашама. Иако је такав закон предат Државној думи и прихваћен после првог разматрања он се, очигледно, негде „затурио“. А, на пример, Казахстан је још 1998.године забранио пиво у пластичним боцама. Ни данас није јасно да ли је пластична амбалажа погодна за алкохолна пића или није. Експерти стопроцентно не гарантују да од узајамног деловања етил-алкохола и пластике неће доћи до стварања отрова.
Осим тога, стакларска индустрија је важна и стратешки. Читаве области у централној Русији се масовно баве производњом стаклене амбалаже. А да не помињемо да стаклена амбалажа може да се користи у дугом временском периоду, док ће пластична боца у руској земљи да трули не зна се колико дуго. Зато што нема много предузећа у Федерацији која се баве прерадом отпада.
Али треба да се зна да је држава која живи од либералне финансијске логике осуђена да плаћа трошкове које је створила захваљујући сопственој антипривредној политици.
А то је зато што су стране корпорације:
Створиле културу масовне потрошње пива сумњивог квалитета,
Успоставиле масовну производњу у пластичној амбалажи,
Прогутале, препрофилисале, а сада и затварају фабрике које су радиле по стандардима ГОСТ-а,
Лобирају за своје интересе преко амбасада и различитих међународних организација.
А држава наставља да и даље игра улогу статисте и да пребројава колико још новца због уведених санкција треба да издвоји из резервног фонда. Без обзира што се пред њеним носем отворено лобира и провоцира незапосленост (то јест – стварна социјална напрегнутост) они исти „западни партнери“ који против Русије воде трговинско-економски рат, уводе санкције и врше опструкцију у Парламентарној скупштини Савета Европе.
Уколико највише руководство Русије не пође од чињенице да трговинско-економски рат који се води против нас представља вишепланску и систематску работу ради ограничења суверенитета – привредном систему наше земље ће бити нанета непоправљива штета. Зато што ће одмах после фабрика пива на ред за затварање доћи и друге производне области. Индустрија меса ће да се позабави масовним клањем домаћих животиња. Затвориће се производња млека зато што ће се негде у Паризу, у седишту корпорације, донети одлука да јогурт више не треба да се производи у Русији. А држава, чак и уколико није заборавила како се то ради, неће хтети да производи кефир и кисело млеко. Зато што управљање производном граном није исто што и узимање новца из резервног фонда.
Санкције које се уводе против Русије представљају јединствену шансу да се обнови домаћа производња и да се из грана које су од стратешке важности уклоне стране корпорације. Али да би дошло до тога неопходно је да се она ослободи либералистичких илузија о „приоритету права инвеститора“ и да престане да размишља у финансијским категоријама. Мораће да пређе на привредну логику по којој се свака грана посматра не као могућност за добит, већ се гледају њена важност за земљу, област и сваку насеобину. По тој логици, уколико западни инвеститор одлучи да затвори фабрику, држава неће кроз зубе цедити да приватни капитал представља светињу, већ ће производњу пренети у државну својину, али и казнити онога ко води подривању социјално-економске стабилности региона.
Само због тога треба да се престане са вером у „невидљиву руку тржишта“ и да се сети да су у домаћинском прилазу најважнији планирање и контрола. Такође и да се добит не мери у условним милионима и милијардама већ у јединицама произведене робе, нивоу незапослености и засићеношћу унутрашњег тржишта робом домаће производње. Зато што држава не губи пиво!
Пренето из: http://www.odnako.org/blogs/pivnoy-putch-kak-rabotaet-svyazka-korporaciya-inostrannoe-gosudarstvo-protiv-rossii/
