Прочитај ми чланак
Ако сте мислили да једино европски народи воле да се деле и свађају око тога шта је чије, грдно сте се преварили. Сепаратизми можда цепају Стари континент уздуж и попреко, о чему смо већ као што добро знате писали, али наш крај света није ни по чему посебан што се тога тиче.
Напротив, он само прати добро устаљену формулу општељудског понашања које увек мисли да ће му бити боље ако се сам брине о себи, због свог богатства или посебног идентитета различитог или другачијег од остатка државе у којој живи.
Многи од вас вероватно памте да смо се у неколико наврата бавили регионима насељеним руском мањином који би у неком тренутку могли да траже припајање Руској Федерацији; када је стање у Украјини почело да се захуктава бавили смо се и регионима који се налазе само у тој земљи. Нисмо пропустили ни да се позабавимо ни самом Русијом: она у својим њедрима има мноштво области које би некада могле да крену самосталним путем, ако за то сазру околности.
Међутим, шта је са остатком света? Шта је са Африком, остатком големе Азије, шта је са Америкама, хладном северном и топлом јужном, шта је Океанијом, Полинезијом? Пођимо од Азије, са којом делимо практично један суперконтинент. Курди су народ који се појавио у касној антици и раном средњем веку као номадски и своју државу од тада није имао; верује се, ипак, да су они потомци Међана и других иранских племена. Данас су подељени су између Турске, Сирије, Ирака и Ирана. Најпознатији Курд у историји је племенити Саладин, султан из времена крсташких ратова.
Јермени у непризнатој Републици Нагорно-Карабах, који је де јуре део Азербејџана али де факто самосталан још од распада Совјетског Савеза, желе да се припоје матици. Ова регија се спојила са Јерменијом током рата који је заустављен 1994. године примирјем у Бишкеку. Јужна Осетија и Абхазија који су званично део Грузије дуго су већ де факто отцепљени, посебно након војне интервенције Русије 2008. године.
Индија такође има много проблема са сепаратистичким покретима, а ми ћемо се на овом месту дотакнути само неколико њих, оних најбитнијих. Муслимани у Асаму желе да имају своју сопствену државу. Бодоланд је регија која се налази на северној обали Брамапутре, у самом Асаму; и народ Бодо тражи своју независност.
Присталице Дравидистана теже стварању суверене државе на целом јужном делу Индије, где живе доминантно живе они који говоре дравидским језицима. Кашмир је регија настањена превасходно муслиманима, који или траже припајање суседном Пакистану или пуну независност. Индија и Пакистан су водили неколико ратова око ове области, последњи 1999. године. Калистан је могућа будућа држава народа Сика (ако ништа, за Сике знате из британског ситкома “Мућки”), а налазила би се у Панџабу; осамдесетих година прошлог века Индија је устанак Сика брутално и у крви угушила. Ту су наравно и предложене независне државе народа Нага – Нагалим, као и Трипура.
У суседном Пакистану постоје сепаратистички покрети у Белуџистану, где тамошњи народ који говори иранским језиком нема никакве везе ни са Индијом ни са Пакистаном, али и у Синдудешу и Паштунистану (Паштуни су доминантна етничка група у Авганистану; талибани су настали међу њима).
Тамилски Тигрови се већ деценијама боре за независност Тамил Елама од Шри Ланке. У Бурми сецесију траже етничке групе Аракана, Чина, Качина, Карена, Шаха и Ваа. Азерски иредентисти у Ирану желе да уједине Источни и Западни Азербејџан, Занџан и Ардабил са Азербејџаном. На Тибету постоји снажан сепаратистички покрет и влада у егзилу на челу са Далај-ламом који теже обнови државности и отцепљењу од Кине, али то није једини проблем Пекинга: не треба никако заборавити муслиманске Ујгуре на самом западу земље.
Африка има на свом тлу на стотине различитих етничких група које су збијене у само 53 државе. То сам собом, као што можете и да претпоставите доноси пакао и покољ.
Туарези су пустињски народ који живи у Нигеру и Малију, и бори се за сопствену државу, коју нема. У Нигерији бесни грађански рат између различитих народа који сачињавају ову земљу, данас посебно у делти Нигера. Демократска Република Бакаси (која такође жели и делове Камеруна), Република Бијафра, Република Арева, Република делте Нигера, Огони и Одудувска Република Јорубаса само су неке области које траже отцепљење. Кабилија жели да се отцепи од Алжира, Кабинда од Анголе, Јужни Камерун од Камеруна, Мвали од Комороса; Бас-Конго, Катанга и Киву од ДР Конго; египатски Копти желе стварање Коптске Фараонске Републике, а у овој земљи постоје и заговорници Републике Абабде и Републике Нубије.
Од Етиопије би могле да настану Исламску Држава Афарија, Гамбела, Република Огаденија, Република Оромија, Тиграј и Република Сидама. Заговорници Републике Момбасе траже сецесију од Кеније, а присталице Републике Гимбабве од Обале Слоноваче. Киренаика би могла да се отцепи од несрећне Либије, а Азавад од Малија. Западна Сахара, сада део Марока, могла би једнога дана да постане Сахравска Арапска Демократска Република; Мароко има проблем и са планинским регионом Риф који би једнако као и Сахрави да постане независан.
Слободна Држава појаса Капривија би могла да се отцепи од Намибије, Батваланд од Руанде, Цазаманце од Сенегала, Самолиланд од Сомалије. Бури, некада господари читаве Јужне Африке, и сами заговарају од отцепљење: њихова будућа држава би могла да се зове Фолкштат, а састојала би се од некадашњих бурских република Трансвала, Слободне Државе Орање и Наталије. Они међутим нису једини Јужноафриканци који би да буду самостални: ту су и присталице Републике Кејт и Тембуланда.
Јужни Судан држи у оковима поносни народ Нуера, док Судан има сецесионитичке покрете у Беји, Дарфуру, Источном Судану и Кордофану, али и у Нубији. Будућа Република Нубија би, поред Египта, заузимала и делове Судана. Невероватно је да овај древни народ, некада познат и расејан широм Римског Царства, нема своју државу у 21. веку.
Занзибар би да се отцепи од Танзаније, Буганда од Уганде, Бароцеланд од Замбије, Анжуан од Коморских Острва, а Матабелеланд од Зимбабвеа. Извините нам што смо афричке сецесионизме овако таксативно набројали, али када бисмо се бавили сваким понаособ могли бисмо да издамо читаву збирку. Можда заслужују посебан текст.
Време је да пређемо на другу страну Атлантског океана и да завиримо у стање у Америкама. Један мањи број Порториканаца жели отцепљење од Сједињених Држава, незадовољни пре свега марионетским статус своје земље која још увек није 51. америчка савезна држава.
Северно од САД је Канада, у којој постоји франкофони Квебек. Ова регија већ деценијама расправља о могућности отцепљења од остатка земље, а пре неколико деценија је избио и озбиљан скандал када је ондашњи француски председник Де Гол са једне терасе у Монтреалу подржао сепаратистичке тежње окупљеног народа, уз бучно одобравање.
Хиспано Американци, махом окупљени око Покрета Чикано, траже обнову Ацтлана, митске прадомовине Уто-Ацтека, која би се протезала целим југозападним делом Сједињених Држава, као што можете да видите на гореприложеној карти. Овде живи већина Мексиканаца који обитавају на територији под контролом Вашингтона.
У Америци постоји и мањи сепаратизам међу белцима у Тексасу, који желе да им се обнови некадашња независна држава, али и међу Индијанцима. Сијукси би желели да створе Републику Лакоту, а и народи Навахо и Чероки нису далеко што се жеља тиче. Има и Хавајаца који желе неку форму суверенитета.
(Телеграф)
