Иако није никаква тајна да у сиријском сукобу на страни владиних снага учествују бројне сиријске паравојне милиције, Хезболах, ирачки и ирански добровољци, последње информације које се могу пронаћи на интернету говоре како су у борбама око Алеппа ангажоване и посебне јединице Иранске Револуционарне Гарде, али у већем броју него што се мислило. Ирански борци су у Сирији присутни већ дуже времена, али снимци најновијих сукоба говоре да се тамо сада налазе елитне Саберин јединице ИРГЦ.

Као што се види на снимку, који је објављен на Јутјубу (погледај доле), реч је о високо обученим борцима, који пуно професионалније извршавају зацртане циљеве од локалних сиријских Националних одбрамбених снага или неких других јединица сиријске војске. Узмемо ли у обзир да су елитне сиријске снаге распоређене у Деир Ез–Зору, Латакији и источном Алепу, у подручју базе Квеирес, логично је да су се за мањак професионалних и искусних војника на бојишту код Алепа побринули савезници попут Ирана.

Иако је увек незахвално цитирати само један извор, обзиром да се ради о кувајтској агенцији Ал-Раи, која је до сада, чак из неименованих извора, увек давала савршено тачне информације и краткорочна предвиђања, вреди цитирати специјално извештај којег је Al-Rai Media објавио пре неколико дана, те га упоредити са стањем на бојишту и доступним снимцима и фотографијама офанзиве сиријске војске и њених савезника у Алепу.

Наиме, Ал-Раи преноси како је, уз већ распоређене снаге у Сирији, Техеран послао још 6 000 бораца специјалних Саберин снага Иранске Револуционарне Гарде и да је реч о спровођењу великих војних операција које би требале завршити пре краја овог лета.

Хезболах је такође послао додатне снаге у подручје Алепа, а све више градова и села који су у рукама милитаната, истовремено покушавају договорити предају без борбе. Наиме, све ово је део опсежног плана Русије и Ирана који су испланирали промену војне ситуације у Сирији до краја лета. С друге стране имамо саопштења Саудијске Арабије и Турске о могућој војној интервенцији у Сирији, иако је саудијски министар спољних послова Адел Ал-Џубеир учинио корак назад и у интервјуу за ЦНН изјавио „како ће Саудијска Арабија у копненим операцијама у Сирији деловати само уз склопу коалиције коју би предводиле Сједињене Америчке Државе „.

Адел Ал–Џубеир је уверен и „како се сиријском председнику Башару Ал–Асаду ближи крај, без обзира колико Иран успео да мобилише својих шиитских паравојних милиција„.

Уочи Конференције о безбедности у Минхену Турска и Саудијска Арабија су се сложили да ће одржати заједничке војне вежбе у Турској, а саудијски војници су наводно већ на путу у базу Инџирлик. Званичници у Анкари и Ријаду су изјавили како ће се заједничке војне вежбе одржати „како би се смањиле растуће напетости између сунита и шиита на Блиском истоку„.

Према турским дипломатама, војне вежбе ће се спровести у оквиру споразума између Анкаре и Ријада „о сарадњи у борби против заједничких претњи и имаће више конкретних циљева„.  Међутим аналитичари пажљиво процењују будуће вежбе, а један турски аналитичар тврди да је „ово јасан корак који ће узроковати одговор Ирана„.

Ако је због великог присуства руских и иранских снага, те Хезболаха, могућа агресија на Сирију најгори могући сценарио који води о отворени сукоб између светских и регионалних сила, не треба заборавити на изјаву Џона Керија који је и сам запретио Асаду да ће с копненим трупама ући у Сирију.

„Ако сиријски председник Башар Ал-Асад не испуни своје обавезе, а Иранци и Руси га као чланови међународне заједнице на то не присиле, ми сигурно нећемо седети као будале и гледати на све то. Постоји могућност да пошаљемо додатне копнене снаге у Сирију“, изјавио је Џона Керија.

Осим тога, лидер Пентагона, Ештон Картер, већ је упозорио да САД координишу размештање страних специјалних снага у Сирији и да у тој операцији неће учествовати само заливске земље, него и европске. Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија су већ изразили спремност за слање специјалних снага у Сирији, али је онда дошло до преокрета и амерички државни секретар Џон Кери је на конференцији за новинаре у Минхену рекао да је „потребно преговарати“ и са сиријским председником Башаром Ал- Асадом. Међутим, кувајтски Ал-Раи извештава да се претње, које се може повезати и са преговорима о Сирији и Конференцијом о безбедности у Минхену, на терену већ остварују.

Наиме, Саудијска Арабија је исламистичким милитантима, како би се смањила борбена способност сиријских оклопних снага које су укључене у нападе и пружају подршку пешадији, ових дана испоручила 13 000 ТОВ пројектила. Русија са своје стране помаже Курдима, који сваким даном контролишу све више територије, а жели и да  се признају као важне актере у мировним преговорима у Женеви; док је Иран послао корпус специјалних Саберин снага Иранске Револуционарне Гарде, односно војним авионима је у Дамаск и Алепо стигло 6000 официра и војника који требају подржати копнене операције широм Сирије. Либански Хезболах такође шаље нове снаге у исто подручје где сиријски Курди напредују против Ал-Нусра Фронта и других исламистичких група, углавном северно од Алеппа и источно од кантона Африн.

Русија, сила која доминира сиријским небом, жели гарантовати место Курдима у преговорима, иако се томе противе Турска и Саудијска Арабија, док су Иран и Русија заједно одлучили да промене стање у Сирији у корист Дамаска пре краја лета.
Неки су се предали без борбе, као градови Даир Џамал и други, а терористи у Тал Рифату преговарају о коридору за излаз како би спречили уништење града.

Виши сиријски званичник је изјавио „како Саберин снаге ИРГЦ делују у више предграђа Алепа, али и на северу, југу, западу и истоку целог тог подручја.
Саберин јединице су настале пре више од десет година у Ирану и део су елитних специјалних снага обучених за борбу дубоко унутар и иза непријатељских линија, а посебно против исламистичких група. Као што се да видети из снимака са бојишта, то су ударне јединице у пробијању линија одбране Ал-Нусра Фронта на северу и западу Алепа, те у источном делу којег надзире такозвана „Исламска држава“.

Више од 47 официра и војника ове јединице је погинуло у последњој офанзиви у Алепу. Иако су маинстреам медији ту чињеницу у сврху дезинформације последњих неколико месеци покушали искористити за тврдњу да се иранске снаге повлаче из Сирије, догодило се управо супротно. Ирански војни транспортни авиони су послали нове борце у Алеппо и они су испланирали разбијање опсаде Нублу и Захре, 2 шиитска града на северу која су од стране Ал-Каиде и њених савезника била опкољена више од три године и уз храбри отпор су издржала само захваљујући залеђу где су граничили са Курдима.

Након обарања руског бомбардера Су-24 од стране Турске, Русија је променила војне планове и одлучила пререзати све линије снабдевања и везе између исламиста и њихових заштитника у Турској. Стога се прво кренуло са чишћењем подручја северне Латакије, где се, обзиром на конфигурацију терена и временске услове, релативно брзо напредовало.

Оперативни центар којег је Иран успоставио у Алепу је створен да усмерава војне активности северне и јужне фронта, тамо где делују Саберин снаге ИРГЦ. Према извору којег цитира Ал-Раи, „када су Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати изразили спремност да пошаљу своје снаге у Сирију, као што је договорено са Сједињеним Америчким Државама, стигао је одговор од команданта Иранске Револуционарне Гарде, генерала Мохаммада Алиа Јафариа. Наиме , његове снаге су директно присутне на терену, на северу, где се боре против Ал-Нусра Фронта и на североистоку где се боре против такозване „Исламске државе“.

„То значи да се Иранска Револуционарна Гарда и Хезболах имају одријешене руке да се боре против свих исламистичких група у свом оперативном подручју без координације са Дамацком. Ирански оперативни центар је задужен за ослобађање граничног подручја између Турске и Сирије и да се бори против свих непријатељских снага с изузетком Курда и њихових савезника, које Техеран не сматра за непријатеље „, преноси Ал-Раи.

„Битка за Раитан је била прави преокрет у операцијама у северном Алепу. Тај је град имао најјачу одбрану и био је средиште Ал-Нусра Фронта и његових савезника, утврђен годинама изнад и испод земље. То је уједно био и оперативни центар из којег се управљало опсадом градова Нублу и Захра и северног фронта. Прво је руска авијација уништила њихове утврде и елиминисала стотине исламиста, према нашим извештајима. Пад Раитана је пример другим градовима на северу, који сада преговарају предају без борбе. То је оно што се догодило у Даир Јамалу , Ал-Камииаху и Кафр Наииа, те на периферији Тал Рифата, последњем граду пре азаз, након чега избијате на турску границу. Чак и Тал Рифат договара предају са снагама које напредују, а које су у напуштеним и ослобођеним градовима пронашле јаке утврде, неколико дугих тунела и напуштено оружје. Након разбијања опсаде градова Нублу и Захра, хиљаде бораца који су бранили два града је сада распоређено на северно и јужно бојиште, што је ојачало снаге које су тамо биле раније и дало јединствену прилику да се заједно напредује против Ал- Нусра Фронта и његових савезника „, позивајући се на свој извор пише катарски лист.

„Русија, Иран и Хезболах имају за циљ да промене војну ситуацију у Сирији у своју корист пре краја овог лета. Милијарде долара Саудијске Арабије и пошиљка од 13 000 ТОВ пројектила исламистима су довели до тога да је Русија одлучила користити већу силу, даби осигурала напредовања оклопних јединицау, а Иран је послао још пешадије, али с мањим бројем тенкова. Због тога је било потребно убацити специјалне елитне јединице које ће испуњавати важне војне циљеве, за које се очекује да ће бити готови у наредних шест месеци. Те снаге значе да су Иран и Хезболлах поручили да ће одговорити на све војне планове, док Русија настоји остварити предност зе будуће мировне преговоре у Женеви дајући подршку и курдским снагама у северном подручју уз турску границу. Турска и Саудијска Арабија више не моу игнорисати Курде, особито с обзиром на чињеницу да сиријски Курди надзиру подручје северно од Алепа и неколико тамошњих градова које су припојили већ постојећем кантону Африн. Одбити учешће Курда у преговорима је противно свакој логици. Курди, који сада контролишу велики део територије, а контролисаће га све више, више не могу прихватити турско-саудијске уцене. Курди су кључни партнер и биће део опсежног решења сиријског рата „, пише Ал-Раи.

Посрнули турски „султан“ и руске ваздухопловне десантне снаге

Постоји једна кључна ствар коју многи превиђају. Наиме, операције у Сирији усмерене против терориста се настављају уз помоћ Русије, Ирана и других савезничких снага. Циљ је елиминисати све терористе и њихове савезнике, како то тражи резолуција Савета безбедности Уједињених нација 2254.

„На поновљени захтев резолуције 2249 из 2015. државе чланице се обавезују на спречавање и сузбијање тероризма, посебно Исламска државе Ирака и Леванта (ИДИЛ, такође познате као ДАЕШ), Ал-Нусра Фронта (АНФ) и свих других особа, група и ентитета повезаних с Ал-Каидом и ИДИЛ-ом и другим терористичким групама“, стоји у резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 2254, а за Русију, Иран и Сирију те“ друге особе, групе и ентитети „су Џаиш Ал -Ислам, Ахрар Ал-Шам, Џаиш Ал-Фатех и све друге знане и незнане групе за које се недвосмислено може доказати да су заговорници екстремизма, тероризма и да, упркос спорадичним међусобним сукобима, од самог почетка рата у Сирији итекако добро сарађују и то на свим нивоима.

Сједињене Државе су такође подржале резолуцију и омогућиле Сирији и Русији да учине оно што морају. Но, постоје и они који су уложили много труда да током Обамине администрације униште Сирију.

Но, сада је непосредни циљ сиријских и савезничких снага затворити границе са Турском и протерати исламистичке групе из Алеппа.

Moon of Alabama такође цитира долазак 6 000 војника из Ирана и наводи како се пуно тога може очекивати у наредним месецима. Међутим, изгледа да се Саудијци, Катар, Турци и Израел против сиријске војске желе борити до последњег плаћеника.

Ове четири земље још нису одустале од својих снова и улажу огроман новац и ресурсе да униште Сирију. Терористичке групе су управо подсетиле Анкару да им треба помоћ, а Саудијци су се понудили да ће послати своје војнике да се боре у Сирији.

Саудијски блеф је вероватно параван да се друге земље подстакне на напад, а Турска је највероватнији кандидат. Један турски новинар, горљиви следбеник и гласноговорник Ердогана, изашао је у јавност са лудом теоријом да Турска у самоодбрани мора напасти Сирију и њене руске и иранске савезнике.

„Рат Техерана и Москве у Сирији је уједно и рат против Анкаре. Ове две земље се заправо директно боре против Турске. Више не постоји начин да се то сакрије. Турска мора предузети директну акцију по сиријском питању, укључујући војну. Ако Иран и Русија могу доћи у ову земљу са слабим изговором, те ако могу бомбардовати тачке на нашој граници, ако они могу депортовати сиријске цивиле у Турску и нападати Турску из Сирије, онда Турска има далеко више разлога и право дјеловати од њих. Нико не би хтео отворени рат. нико не жели рат између Русије и Ирана и Турске. Чак ни они то не би хтели. Но, овај пут је врло озбиљно. Ако тај корак не учинимо данас, постоји могућност да ћемо се у будућности борити у још тежим условима. нe постоји слична ствар као што је сиријски режим или влада у Дамаску и ова ситуација представља директну опасност за Турску, а сви очекују да ће Турска ћутати и то прихватити! Која се држава може предати у овим околностима? Постоји претња и наше је законско право да интервенишемо „, пише Ердоганов јастреб међу новинарима Јени Сафак.

Сличне глупости су написане и од стране кловна израелске пропаганде у водећим америчким новинама.

Опсада још увек није потпуна, а хиљаде терориста Ал-Нусра Фронта и можда око 40 000 цивилних талаца у деловима Алепа под надзором исламиста су разлог да се САД позивају на напад против сиријских и руских снага.

„Под окриљем НАТО савеза би САД могле користити ваздушни и поморски транспорт у региону да би створиле зону забране лета изнад Алеппа до турске границе и појаснити да се то чинио како би се спречило континуирано бомбардовање цивила и избеглица од било које стране, чак и Руса. Зона забране лета би се могла користити и да се очува отворени коридор са Турском и користити за све начине како би градови и расељене особе добиле хуманитарну помоћи. Ако Руси и Сиријци покушавају да избегну хуманитарну заштиту цивила и деблокирати градове, онда би се требали суочити ис војним последицама „, пише Washington Post, верујући да још увек у свету постоје будале које верују у „хуманитарне војне интервенције НАТО савеза“ којима је заиста приоритет заштита цивила.

Ових дана је италијанска Ла Република објавила карту на којој појашњава турску инвазију на северни део Сирије, на подручје под контролом „Исламске државе“. Ова акција би у ствари требало да омогући да се задрже отворене комуникације између Турске и „Исламске државе“, те да се створи претња Курдима и Русима који су разрадили планове на напад на исто подручје, али како би протјерали ИДИЛ.

Ова комуникациона линија је посебно важна. Прошле године су америчке обавештајне службе потврдиле да се око 20 000 страних милитаната у редовима Ал-Нусра Фронта, ИДИЛ-а и других група налази у Сирији и Ираку.

У сведочењу Конгресу је је један од највиших званичника обавештајних у Америци, James Clapper,, говорио о 38 000 бораца. Турска тврди да је затворила своје границе страним борцима који одлазе за Сирију и Ирак. Ако је тако, како су је тих других 18 000 страних милитаната успело доћи до Сирије и Ирака? Нису ваљда пали с неба?

Терористи „Исламске државе“ немају авионе, а да их имају, Руси би их оборили. Дакле, Турске је учинила нешто прилично глупо. Русија је већ упозорила да посматра турске припреме за инвазију и покренула је изненадне вежбе војног транспортног ваздухопловства у Јужној војној области.

На борбену узбуну су у Камишине и Новорусијска подигнуте 56. Ваздухопловно-десантна гардијска бригада и 7. гардијска дивизија десантне. То су елитне јединице које су учествовале у чеченским ратовима. Прошле године су вежбе руског ваздухопловства и противваздушне одбране такође биле изненадне. Те силе, као и остале руске ваздухопловне јединице ће готово сигурно реаговати на турску инвазију Сирије. Оне ће се борити на сиријској територији, али не и на турској и могу претворити у пепео било које снаге средње величине које бу Турска употребила у инвазији против Сирије.

С друге стране, Ердоган уцјењује Европску унију и прети да ће Европи послати стотине хиљада избеглица. Није јасно зашто му Европска унија, а посебно немачка канцеларка Меркел, то дозвољавају. Ако Европска унија, па чак и Немачка сама, изврше економски притисак на Турску, економија Анкаре би вриштала од боли. Само једно упозорење немачким туристима да не путују у Турску због опасности од турског напада на Сирију би Анкару коштало милијарде долара прихода годишње. Могло би се користити и ограничење кредитирања турских банака, извозне линије такође могу бити смањене, а под оштријим контролама пољопривредни увоз из Турске би драстично опао.

Да се ​​ЕУ и Немачка одлуче на такво што, само у овој години би Турска изгубила најмање 10% БДП-а. Но, Европска унија и канцеларка Меркел се тога нису сетили и предмет су исмијавања несуђеног турског „султана“.

Сједињене Државе су управо игнорисале Турску и изјавиле да ПИД и ИПГ, односно сиријске Курде не сматрају терористима. Турска је због тога позвала америчког амбасадора и упутила му протестну ноту. Ердоган је, чини се, ван себе. Он је сада једини неурачунљиви фактор у будућим збивањима у Сирији. Међутим, чињеница је да ако се и усуди извршити агресију на Сирију, да је мала вероватноћа да би се могао ослонити на НАТО и САД.

Шта ће учинити?

То нико не зна, но сама чињеница да турске власти изјављују „како је Алепо некада давно био град који је јуначки стајао на бранику Османског царства, те да је света дужност Турске вратити Алепу тај дуг“ говори да су вође у Анкари без сумње скренули с ума. Међутим, реална политика је нешто сасвим други и нема везе са „историјском читанком“ Ердогана и Давутоглуа, а војна и дипломатска збивања протеклих недеља сугеришу да је Ердогану боље да са својом војском остане с турске стране границе. Додатних 6 000 припадника иранских специјалних јединица у Алепу и сва руска ратна машинерија распоређена широм Сирије, уз сиријску војску и Курде, можда су ипак превелики залогај чак и за једну регионалну силу као што је Турска.

Н.Бабић

Ознаке: N.Babić, анализа, Иран, Исламисти, курди, ратни извештај, Русија, Сирија, Турска