Прочитај ми чланак
Побуна младе генерације нове средње класе. Економски просперитет без социјалне правде не доноси социјални мир. Ердоган се понаша као диктатор. Подмукли изазови Ататурковом легату.
Кемал Киличдароглу је од 2010. лидер највеће турске опозиционе Републиканске народне партије (ЏХП). Припадник мањинске верске заједнице алавита по рођењу, економиста по образовању, социјалдемократа по убеђењу, овај 65-годишњак је због упорне борбе за очување секуларног легата Кемала Ататурка у домовини познат као „нови Кемал”.
Киличдароглу већ годинама покушава да се представи као кредибилна алтернатива исламистички настројеној Партији правде и развоја (АКП) премијера Реџепа Тајипа Ердогана, која је већ деценију на власти и, тврди лидер опозиције, води земљу у диктатуру. Повод интервјуу за „Политику” јесте талас протеста широм Турске.
Када су у Цариграду почели протести због уништавања једног парка, нико није могао да претпостави да ће се то претворити у највеће антивладине демонстрације последњих година. Како то објашњавате?
Бруталност полиције у цариградском парку Гези била је само варница. Репресивна, ауторитарна и конзервативна политика владе, понижавање и провокативно понашање и однос према мирним демонстрантима узроковали су ескалацију протеста не само у Цариградуу већ и у другим градовима.
Парк Гези означава крај традиционалне политике у Турској. Ово је зора нове ере у којој ће на чвршћим и трајнијим темељима бити изграђени демократија, владавина права и поштовање људских права. Ово је побуна младе генерације нове средње класе која тражи поштовање достојанства појединца, крај упада у приватни начин живота и пуно уживање основних слобода. Та класа, која је продукт економске и социјалне политике последњих година, јесте урбана, различитог стила живота, подједнако конзервативна и либерална.
Турска демократија је последњих дана на испиту. Да ли је то потцењивање демократије, како каже премијер Ердоган, или глас друге Турске који се ретко чуо последњих година?
Наравно да је ово глас друге Турске. Тај глас је данас турски, али мислим да он представља чежњу младе генерације широм света. Демонстранти из парка Гази траже повратак демократији и желе да она буде боља за све грађане Турске.
Велики протести догађају се у време снажног економског просперитета. Да ли то доказује да социјални мир не може да се купи уколико није пропраћен реформама, демократизацијом, људским правима, поштовањем етничких и верских мањина?
Тачно. Економски просперитет без социјалне правде не доноси социјални мир. Он је неопходан, али не и довољан услов социјалног мира. Растућа економија Турске значи мало уколико са собом не доноси правичнију расподелу богатства и већи осећај социјалне правде. Масе нису доживеле озбиљније побољшање квалитета живота док пајташи АКП живе на високој нози.
Да ли су људи уморни од АК партије? Да ли је то превасходно због очите исламизације Турске?
Људи су уморни од ауторитарних ставова АКП. Они оптужују владу због интервенције у њихову приватност кроз разне мере попут ограничавања продаје алкохола, понашања на јавним местима или илегалног прислушкивања. Штампа није слободна и влада је чврсто контролише. Судство није независно и људи више не верују правосудном систему. Слобода изражавања, слобода окупљања и све друге основне слободе су озбиљно ускраћене. Постоји велика забринутост због поткопавања секуларних темеља турске демократије и подмуклог изазова Ататурковом легату. Покушај АКП да турско друштво, како унутра тако и у спољној политици, редизајнира верским заповестима и приоритетима слаби турску демократију и њен статус демократске, секуларне моћи у региону.
Када председник Абдулах Гул каже да демократију не чине само избори, шта ви кажете?
Слажем се с њим. Избори су само један од инструмената демократије. Демократија значи владавину права, поштовање људских права и основних слобода и уважавање дигнитета и интегритета појединца. Демократија није мајоризација или нумерички плурализам. Добити изборе није лиценца да радите како хоћете, када хоћете, без обзира на оне који се са вама не слажу.
Демократија значи одговорност не само од једних до других избора већ свакодневну одговорност владара пред народом, за сваки потез који повуку. Демократија такође захтева политичку културу која поштује различите гласове, боје и веровања. Још један фундаменталан услов јесте подела моћи, посебно независност судства. Ниједан од тих услова данас у Турској не постоји. Свим тим проблемима треба се посветити уколико турска демократија жели да буде првокласна демократија.
Ноам Чомски сматра да је обрачун полиције на Таксиму најсрамнији тренутак турске историје, док премијер Ердоган демонстранте назива „маргиналцима”. Како бисте ви описали демонстранте?
Срео сам и у парку Гези, а и другде са њима разговарао. Видео сам младе људе пуне самопоуздања, знања и осећајности. Они не припадају ниједној политичкој партији нити имају политичке мотиве. Они једноставно желе поштовање својих права и слобода и желе да живе без рестрикција, интервенција и забрана АКП. Називати их маргиналцима јесте израз непоштовања. То је провокативан чин. Не мислим да је имати светске погледе криминал. Зар премијер нема свој систем мишљења? Али, он мора да поштује све оне који мисле и верују друкчије од њега. То је демократија.
Неки тврде да се АКП приближава хегемонистичкој структури. Да ли у Турску стиже диктатура?
Нема сумње да се премијер Ердоган понаша као диктатор, који никада није задовољан са моћи коју има. Он жели председнички уместо парламентарног система који сада имамо. Он је гладан власти. Али турски народ неће допустити да се то догоди зато што жели истинску демократију. Он каже: што је доста, доста је. Ердоган би требало да слуша и извуче поуке из овог новог, важног процеса.
Да ли се слажете да су шокантни догађаји упозорење премијеру Ердогану лично, без обзира на снагу коју АКП има у парламенту?
Ови догађаји су упозорење менталитету и пракси АКП. Господин Ердоган је одговоран за владину политику. Јасно је да су важном сегменту становништва дозлогрдиле његове рестрикције, забране и претње.
Да ли је опозиција, колико год подељена, овога пута успела да покаже где су лимити Ердоганове моћи?
Да, слажем се. Турски народ се уједињује против Ердогана и његове политике. Његова харизма је нарушена. АКП је суочен са паником. Проблем је што да нико не може да каже Ердогану да је оно што ради погрешно и опасно за добробит и стабилност Турске. Време АКП истиче и они ће платити високу цену на наредним изборима.
У друштву и међу демонстрантима популарност ЏХП није висока. Како то објашњавате?
Ми нисмо отпочели овај покрет, не водимо га, не контролишемо. Немамо никаквих институционалних веза. То је миран, демократски процес у власништву народа, којим управља народ. Али, имамо дубоке симпатије за њихове циљеве јер су то вредности и идеали наше партије. Придружујемо се покрету једним идентитетом – у нашем сопственом капацитету као грађани Турске. Демонстранти су аполитични и већина нема партијске идентификације. ЏХП их поштује и цени њихове позиције. Наша је дужност да им помогнемо и да са њима радимо на остваривању њихових циљева без намере да се представимо као њихови власници.
После свих савета које је током „арапског пролећа“ Ердоган нудио арапским лидерима, чини се да премијер не допушта социјални консензус, који подразумева укључивање опозиције, у сопственој земљи?
Његов приступ у Турској и ван ње се међусобно тотално разликује. Ван Турске он изиграва демократског лидера, мада ми знамо његово право лице у Турској. Ердогану није потребна демократија, коју је назвао возом из кога ће сићи када дође на своју „дестинацију”.
Једном сте, критикујући уплитање Анкаре у сиријску кризу, премијера Ердогана назвали „главним терористом” Да ли је владина спољна политика промашена?
Турска спољна политика према Сирији је погрешна и нефункционална. АКП је поларизовао стране у Сирији и одговоран је у великој мери за дебакл код нашег суседа. Шире посматрано, спољна политика АКП се распала. Политика „нула проблема са суседима” шефа дипломатије (Ахмета) Давутоглуа је банкротирала доводећи Турску у несигурну позицију у којој суседи угрожавају турску националну безбедност. „Нула проблема са суседима” се сада преобразило у „нула суседа без проблема”. Турско приближавање ЕУ је у застоју. Арапске земље више не гледају озбиљно на турски модел.
Како бисте описали будућу Ердоганову позицију као премијера или председника? Више или мање моћну?
Јасно је да он губи тле под ногама и да је у паници. Зато он очајнички покушава да се ослања на своју моћ, нападајући опозицију и позивајући своје присталице да се скупе око њега. Тако се не понаша политички лидер који има самопоуздања.
Турске обавештајне службе траже стране везе са протестима. Има спекулација да могу да се умешају илегалне организације. Није ли то прикривање аутентичности револта?
Трагање за страним везама је још једна верзија понижавања и омаловажавања протеста, аутентичног покрета који је овде настао. Њима не треба вођство споља. Такве оптужбе не могу да ослободе одговорности владу да одговори на легитимне захтеве народа.
Да ли верујете да ће после деценије ауторитарне власти – што премијер Ердоган демантује – протести приморати владу да прихвати политички дијалог?
Влада мора да прихвати политички дијалог. Дијалог између народа и политичара, не дијалог између политичара и полиције. Да ли ће Ердоган показати ту мудрост, остаје да се види. За сада, његова реторика и језик његовог тела не дају наду. Он поларизује народ претећи својим противницима као да су непријатељи које треба смрвити.
