Прочитај ми чланак
О томе како ће се завршити рат у Сирији, да ли ће Турска обновити своју моћ на Балкану и Блиском истоку и какав ће да има утицај на српске земље повратак балканских муџахедина са сиријског ратишта, редакција Србин.инфо разговарала са Милошем Милојевићем, политичким аналитичарем, историчарем и администратором странице Support to Syria/Подршка Сирији.
Зашто подржати у Сирији власт Башара ал-Асада, а не побуњенике?
У сукобима у Сирији који трају више од три године, мислим да постоји читав низ разлога зашто би се неко могао определити за подршку легалним властима, које симболише председник Сирије, Башар ал-Асад. Ти разлози би се могли поделити на три групе. Прво, само поређење између политичких концепција тренутке сиријске владе и исламистичких скупина које претендују на власт јасно показује да је предност на страни председника Башара ал-Асада.
Наиме, Сиријска арапска република је секуларна држава са изразито високим степеном верске толеранције која је показује вишедеценијску политичку стабилност и где, ако се изузме побуна исламиста у Хами 1982. године, није било знатнијих унутрашњих сукоба. Сирија је такође, пре почетка ратног сукоба, била економски стабилна земља са значајним социјалним бенефитима у сфери образовања и здраствене заштите. Иако је богаство Сирије релативно скромно у односу на неке друге блискоисточне земље постигнут је висок ниво развијености у многим кључним сферама за живот грађана. Оно за шта се заговарају исламисти је сасвим супротно и представља покушај агресивног поништавања свихх ових тековина – чега је несумњиво свесна и велика већина грађана Сирије.
Другу групу разлога зашто би требало подржати председника Асада можемо да тражимо у краткотрајној историји тзв. Арапског пролећа. Дешавања у Египту и Либији показала су да смене режима прати политичка нестабилност, губитак националног суверенитета и разарање економије. Дешавања у овим земљама показала су да су преврати најчешће индуковани са стране и да мешање страних, најчешће западних сила, подразумева и предвидљиве услове за новоуспостављене владе – а они ни у ком случају не подразумевају јачање државног суверенитета и националне економије.
Трећу групу разлога можемо да разумемо у контексту српских националних интереса. Дестабилизација региона Блиског Истока подразумева и инсталирање влада које одговарају западним интересима и самим тим конзервира однос снага у свету где доминирају САД. У оваквом међународном систему могућност артикулисања и одбране српских националних интереса је сведена на минимум и све што доприноси слабљењу униполарности у међународним односима одговара и Србији. Укратко – чињенице које се односе на међународну политику, стабилност Блиског Истока и добробит Сирије јасно указују да треба подржати легитимне сиирјске власти.
Милош Милојевић
Јачање Турске као фактора међународне политике и близина ратишта у Сирији условили су да Туркса у рату у Сиирји има далеко већу улогу него што је имала у било којој другој скорашњој међународној кризи. Умерено исламистичка Турска Тајипа Ердогана ширећи утицај на просторе некадашње Османске империје отворено је осуђивала председника Башара ел-Асада.
Њена подршка исламистима је мање декларативна али није ништа мање запажена – на територији Турксе налазе се бројни кампови за обуку терориста, они турску територији кроисте као транспортну зону на свом путу за Сирији а Турска, сама или сарађујући са западним државама, снабдева исламисте оружјем, опремом и новцем неопходним за вођење ратних операција.
Српски политиколози, међу њима свакако најтемељније Дарко Танасковић, указивали су да турску спољну политику треба тумачити у контексту њене неоосманске оријентације која подразумева идеју да се утицај – економски и политички пројектују на територије Османске имперрије. Ово пре свега подразумева Балкан и Блиски Исток, подручја где се налазе државе далеко слабије од Турске, са неуралгичним економским и политичким проблемима. Танасковић је, ако се не варам, указао да је криза на Блиском Истоку, а посебно рат у Сирији, био разлог са привремено слабљење балканском вектора турске спољне политике. Који су интереси Турске у тренутном сиријском сукобу?
Свакако је то смена једног стабилног режима далеко слабијим исламистичким режимом који би био подложан турским интересима. Тај нови режим би се добро уклапао у неоосманску шему по коме регион Блиског Истока треба да послужи као полигон за експанзију све моћније турске државе и економије.
Треба напоменути да због реалне снаге Сиријске арапске републике и унутрашњих несугласица Турска ипак није постала директни учесник рата у Сирији. Постоје индиције да су неки западни кругови то прижељкивали и подстицали и да изостанак таквог расплета може да их наведе да поткопају и сам Ердоганов режим који је дуго означаван за једног од кључних америчких савезника!
Да ли су истинити наводи побуњеника да је овде реч о верском конфликту?
На ово питање може се кратко одговорити – не. Као што сам напоменуо Сирија је секуларна земља, влада не фаворизује нити прогања било коју верску заједницу. У вези са тобожњом верском природом конфликта у западним медијима се често истиче припадност породице Башара ел-Асада алавитској секти, једној грани исламске религије. Ипак БААС партија која је владајућа у Сирији не укључује у своју идеологију било какве верске елементе и међу њеним припадницима су људи који припадају најразличитијим конфесијама или не припадају било којој од њих. Широко је познато да у Сирији вековима постоји аутохтона хришћанска заједница која ни на који начин није ометана од власти, као и да се у Сирији налазе бројни споменици хришћанске цивилизације од највеће вредности, који до садашњег конфликта нису на било који начин девастирани. Опште место да је рат у Сирији верски конфликт присутан је у великој мери и у српским медијима одакле је вероватно некритички пренет из западних извора.
Сведоци смо погибије читавог низа исламиста из Босне и Србије на Сиријском ратишту. Можете ли нам рећи нешто више о томе? Која је веза између домаћих вехабија и исламиста у Сирији?
Од ратова у бившој Југославији приметан је снажнији утицај исламистичких држава на муслимане у Србији (укључујући и Косово и Метохију) и Босни и Херцеговини. Формирање екстремних скупина је само једна очекивана последица овог развоја. Колико ми је познато из неколико сведочења припадника ових скупана или чланова њихових породица њихов одлазак у Сирију је био мотивисан тобожњим верским насиљем и суровим обрачунима са припадницима сунитске гране ислама у Сирији. Реч је о најобичнијим бесмислицама које се презентују на такав начин да мотивишу осветничко понашање и одлазак на ратиште у Сирији.
Доласком бројних страних исламистичких терориста у Сирију, сукоб у овој држави се претворио од унутрашњег грађанског сукоба у готово искључиво борбу сиријских власти против страних терориста. Међу овим терористима најбројнији су они из Саудијске Арабије, кавкаског региона (посебно Чеченије) али их има из готово свих земаља света. У односу на бујуци исламистичких терориста која је засула Сирију они са нашег простора релативно су малобројни. Они су регрутовани преко исламистичких скупина у Србији и БиХ али и преко интернета. За Србију посебну опасност може да представља екстрмеистичка делатност повратника из Сирије али изгледа да су власти ову опасност препознале и да раде на њеном сузбијању.
