Прочитај ми чланак
Вашингтон – Избори су прошли, Барак Обама је победио, али као што се и очекивало, нису сви срећни због тога. Резултат тих фрустрација, није тешко погодити које политичке оријентације, јесу петиције из чак 12 федералних држава – да се издвоје из САД.
Тако бар показује сајт Беле куће на коме свако може да састави неку петицију са конкретним захтевом председнику, односно влади, која је дужна да на тај захтев одговори само у случају да је подржан са најмање 25.000 потписа. У овом моменту, то је увелико, са 117.560 дигиталних потписа, пребацила петиција којом се тражи да се „држави Тексас дозволи да се мирно издвоји од Сједињених Америчких Држава и створи сопствену нову владу”.
Тексашки национализам није иначе нова ствар, сецесионистички импулси такође. Реч је, уосталом, о једној од само две државе које су пре уласка у унију биле независне, (друга су Хаваји). Тексаска Република је суверена и међународно призната била од 1836. до 1845, а сецесијом се већ једном опекла: 1861, на самом почетку грађанског рата, Тексас се придружио Конфедеративним Државама Америке и после победе униониста вратио се у старо окриље.
Данас је бастион републиканаца и америчког конзервативизма. Мит Ромни је тамо победио веома убедљиво, добио је 57,2 одсто или 4,55 милиона гласова, према Обаминих 41,4 одсто и 3,29 милиона.
Тексас је иначе географски највећа држава на континенталном делу САД (већа је само Аљаска). Заузима 696.241 квадратних километара (око осам пута је већи од Србије) и има 26 милиона становника.
Економски, по бруто националном производу, раме уз раме је са Русијом, са којом му је заједничко и што су енергетске велесиле. На планетарној скали, као независна држава, био би 14. по економској снази.
Упркос свему, петиција за сецесију је „конзервативна фантазија”, сматра Санфорд Левинсон, професор права управо са Универзитета Тексаса, у главном граду државе, Остину. „Кад се узме у обзир историја САД, ово ипак није комично”, цитиран је овај професор у анализи онлајн портала новинске куће „Меклачи”. „Устав је у овом погледу непрецизан, може да се тумачи и овако и онако.”
Левинсонов колега са Јела Акил Рид Амар тврди, међутим, супротно. „Устав сецесију не помиње директно, али у неколико одредби ставља до знања да тако нешто није могуће и да би било равно издаји. У Уставу је више пута наглашено да кад сте као држава у унији, онда сте њен део. Ако неко хоће да се издвоји, то свакако сме, једино што при том са собом не може да понесе земљу и воду. Постоји правни начин за сецесију – то се зове емигрирање. Могу да оду у Канаду.”
На сајту тексаских „сецесиониста” наводи се одредба из устава државе усвојеног 1876, по којем је „Тексас слободна и независна држава”. У њој је „сва политичка моћ неодвојива од народа… који има неотуђиво право да мења своју власт на начин који сматра одговарајућим”.
Али на истом сајту, у одељку „питања и одговори”, на оно главно – да ли је Тексас зрео за сецесионистички покрет” – одговор гласи да „вероватно још није”, јер „Тексашани нису више онако прекаљени и слободарски људи као што су били некад”. Додаје се затим да су се и они „као и већина Американаца срећно помирили са постојаном крађом њихових права и имовине које незаконитим прописима врши влада САД”. Штавише, додаје се на крају овог одговора, „верују и да су Сједињене Државе демократија”.
Брза претрага по интернету показала је да сецесију промовише бар шест организација. Што се тиче власти у Остину, гувернер Рик Пери, који у овом изборном кругу није успео да се избори за председничку номинацију републиканаца, не подржава петицију, јер „верује у величанственост уније”, али истовремено „дели фрустрације многих Американаца према федералним властима”.
„Тексашани јесу тврдоглави, али нису глупи”, оцењује у свом тексту на сајту либералног политичког магазина „Нова република”, Чак Томпсон, иначе аутор књиге са насловом који све казује: „Боље је без њих: манифест севера за јужњачке сецесионисте”.
Томпсон сматра да би независна Република Тексас била земља „конзервативних фантазија”: имала би нејаку владу са минималним утицајем на приватне животе својих грађана, екстремно слабе синдикате, занемарљиве порезе на приходе, доминантно хришћанско становништво, без обавезног социјалног осигурања, строге друштвене забране укључујући и оне које се односе на хомосексуалност и апсолутну слободу ношења оружја, чак и оног аутоматског.
„Овај тексаски сан у ствари није сан – таква држава већ постоји”, закључује Томпсон. „Име јој је Демократска Република Конго.”
Милан Мишић
(Политика)
