Идеја о стварању снажне Евроазијске Уније по сличном моделу на којем је формирана и Европска Унија, ових дана је централна тема на истоку.

Први је концепт представио дугогодишњи председник Казахстана Нурсултан Назарбаиев (на власти је од 1990., ове године је поново изабран на још 5 година) још 90-их година, али тек задњих година зелено светло долази из државе без које Еуроазијска Унија ни нема смисла- Русије.

Пројекат нове економске уније убрзо корача ка реализацији. Тадашњи руски премијер Владимир Путин  је отворено почео да говори о потреби такве заједнице, а само месец дана касније већ је потписан документ о почетку економске интеграције између 3 државе које ће бити забележене као оснивачице – Русија, Казахстан и Белорусија.

„Не желимо ништа форсирати, али ако услови буду то дозвољавали – спремни смо на формирање економске уније и пре планиране 2015.“ – Изјавио је тада поводом потписивања првог уговора руски некадашњи председник, а сада премијер Дмитри Медведев за време конференције на којој су такође били присутни Александр Лукасхенко (председник Белорусије) и Нурсултан Назарбаиев (председник Казахстана).

Формирање овакве уније ипак би се знатно разликовало од Европског примера. У данашњој ЕУ имамо неколико држава које се међусобно боре за доминацијом. Могли би констатовати како Немачка у већини случајева има задњу ријеч, али и Немачка има императив стварати консензус са суседном Француском и свакако Великом Британијом.

По питању Евроазијске Уније не би било никакве забуне – то би био савез у којем би се од самог почетка знало ко је вођа и чија је реч последња, али често и прва.

20 година након распада СССР-а, Русија се оснажена поновно враћа на светску позорницу. Након економске стабилизације за коју је Русији било потребно 2 деценије, сада се обраћа својим бившим сателитима који – узевши у обзир генерално стање светске економије – не би имали превелике примједбе на поновну интеграцију у савез с моћном Русијом.

Чињеница да се као прве две чланице узимају Белорусија и Казахстан само потврђују ту тезу.

Обе државе су важни руски савезници који – поготово у случају Белорусије – нису далеко ни одмакли од централистичке економије совјетског типа.

До јуче се запад дословно исмејавао с Белорусијом називајући председника Лукасхенка „задњим совјетским диктатором“.

Амерички сенатор Џон Мекејн, главни противкандидат председнику Барак Обами на изборима 2008. ове године је Лукашенка назвао „бруталним тиранином“. Није тајна да САД већ неко време призива разне облике „интервенције“ које би срушиле режим у Белорусији.

Белорусија стога, због бахатог америчког империјализма има и битан додатни разлог да се још ближе повеже с Русијом. Осим економске интеграције улазак у савез с Русијом за Белорусију је можда и једини начин да сачува сопствену унутрашњу и спољну политику.

Јасно, она би након уласка у савез била изразито про-руска, но то не би превише мењало актуелно стање јер је таква и данас.

Белорусија није кренула путем масовне приватизације, главне државне индустрије и даље су у власништву државе. Док Европа и САД имају већ озбиљних проблема због све већег броја незапослених, у Белорусији према посљедњим информацијама незапосленост износи 0,7% – са тенденцијом пада. Наравно, животни стандард уопште није опао па сад је виши него у балтичким државама и Пољској које су у ЕУ.

Евроазијска унија има своје компаративне предности, упркос глобалној монолитности капиталистичког начина производње, својим оснивањем нова Унија могла би ипак понудити конкретну алтернативу по питању економије и самим тиме избећи увлачење у сирови нео-либерални модел који западу доноси само пропаст.

А ко ће имати „привилегију“ ући у нови савез? Неке старе везе и тенденције биће уједно и главни кључ по којем ће се делити „позивнице“.

Уважени руски политиколог Дмитри Орлов већ је саставио листу земаља које би, према њему, требале постати део Евроазијске Уније: Србија, Финска, Мађарска, Чешка, Монголија, Вијетнам, Бугарска, али и 2 државе изван географске регије – Куба и Венецуела.

Из пописа је видљиво како се добар дио тих земаља тренутно налази у склопу ЕУ-а. Значи ли то да би те државе прекинуле сарадњу с Бриселом и окренуле се (натраг) према Москви? То ће зависити само о њима.

Што се пак тиче Хрватске и наших источних суседа из бивше СФРЈ, наша политичка вођства већ су колективно одлучила према којој Унији ваља да се путује – оној истој из које већ неки засигурно планирају пребјег, само се чека стасање конкретне алтернативе. Треба напоменути да ипак, за разлику од наше земље, у Србији становништво је супротно својој влади изразито наклоњено Евроазијској унији, те не треба очекивати да ће наш јужни сусед тек тако олако прићи ЕУ.

 

(Адванце)