Прочитај ми чланак
Прођоше и амерички избори. И, eксперти су, као и увек раније, већ кренули да важу – шта ће то значити за Русију.
Прво су између себе дебатовали ко је бољи за нас: Обама или Ромни. Сада ће почети да расправљају: да ли ће односи између Русије и САД бити мекши или нас чека рат – мањи или већи.
Међутим, политика САД, а конкретно, њихова политика према Русији не зависи искључиво од личности председника САД. Кад би заиста почела да зависи, Русији превише наклоњени председник – био би једноставно елиминисан. Као што су убили, по свему судећи, Франклина Рузвелта. Као што су убили Џона Кенедија. Као што су убили, најубедљивијег кандитата за шефа државе – Роберта Кенедија. Или, ако већ не убијају, онда их отпремају у оставку – као Никсону.
Политику САД према Русији одређују амерички месијанизам и жудња за експанзијом, а са друге стране – ниво снаге Русије, односно, ниво њене спремности да се супротстави. Није проблем у низу публицистских клетви на рачун претендента на светску власт, проблем је у анализи историјских и политичких тенденција.
Неопходно је схватити, како је и зашто појам „амерички национални интерес“ добио смисао који у њега данас уносе власти САД: тобоже, њихов национални интерес није ограничен само националном територијом, па у свету више не постоји ништа што на овај или онај начин није у сфери америчког утицаја. Савремени аналитичари, а нису руски, доказују да је то историјски повезано са покушајем председника Вудро Вилсона да дефинише светски поредак након Првог светског рата.
Нарочити смисао овај појам добио је након превазилажења кризе 30-их година. Тада су земље, којима је успело да се одупру тој светској катастрофи, биле САД и СССР. Ако узмемо у обзир „несовјетску зону“, САД су једине којима је то успело. И од тада је постало неизбежно супротстављање двеју варијанти тражења излаза изван оквира тржишне економије и организације економије којом се (у националним и ваннационалним димензијама) управља.
Након што је 1947. Био формиран Савет за националну безбедност, његове основне и водеће компоненте постале су: обавештајна заједница, која се све више развијала, високи политички и пословни кругови и руководство војске. Чак је и Стејт департамент САД већ у извесној мери играо инструментализовану улогу.
У суштини, три прве фазе реализације успостављања и реализације глобалног тумачења америчког „националног интереса“ биле везане за имена тројице председника – Ајзенхауера, Кенедија и Џонсона.
Прва криза, која је гурнула САД на ивицу катастрофе, био је рат у Вијетнаму, који може да се посматра као џиновска финансијска афера, пошто је довео до кршења основних принципа америчке економије оличених у Бретонвудском споразуму из 1944. Конкретно, обим финансијске катастрофе довео је тада део америчке елите до сазнања о неопходности прелаза ка „политичком реализму“, што се одразило у геополитичком повлачењу САД и политичком курсу Никсона-Кисинџера.
У принципу, немогуће је рећи како би се развијала ситуација да се СССР није сложио са „политиком попуштања“, већ да је наставио са све већом конфронтацијом. Нарочито у условима, кад САД не само да су стајале на ивици финанасијког амбиса, већ су биле претрпеле и ненадокнадиву штету у авијацији због надмоћи совјетских система за противракетну заштиту у Вијетнаму а америчко друштво било потпуно морално неспремно за ратне операције уопште.
Долазак на власт Регана означио је победу оног дела америчке елите који није желео да прихвати пораз и био је спреман да оствари програм нове стратешке офанзиве и супротстављања СССР и читавом свету. Обично се успех ове офанзиве везује за економску кризу у СССР, која је делимично била изазвана вештом тактиком коју је предложиом Вилијем Кејси: преко појачавања трке у наоружању и контролисаног обарања цена енергената.
Из овога се изводи закључак о неефикасности совјетске економије и надмоћи америчке. На први поглед, то потврђује економско и спољнополитичко напредовање САД 90-их година, за време владавине Клинтона. А била је то симбиоза кризног положаја економије САД и појачавања курса на хегемонију, само што се то разматра као нешто изоловано, одвојено од ситуације из 1980-их година.
А требало би обратити пажња на оно што обично остаје изван оквира разматрања: према свим економским подацима, САД су се – због Регановог курса – и у економији и у политици налазиле на самој ивици. Да су супротстављање СССР и курс Регана били настављени, све је могло да се окрене за 180 степени, па би се у положају пале државе највероватније нашле САД.
Уступке, на који је пристао Горбачев, независни аналитичари данас сматрају за неоправдане и неосноване не са тачке гледишта идеолошке доследности или недоследности, већ са позиције политичке и економске сврсисходности.
Реално, истраживања дају основа да се говори о ономе што нам се данас чини невероватним: захваљујући Горбачеву СССР није само претрпео пораз, већ се нашао у положају брода, који његов капетан усмерава на подводне гребене на миљу од луке. То је, у суштини, било понављање одлуке Петра Трећег, који је потписао мир са Пруском и одрекао се свих освојених територија, у тренутку кад је руска војска ушла у Берлин. То је била капитулација пет минута до победе.
САД су се тада одржале само захваљујући „моралном ефекту победника“, јер – Реган је доживљаван као победник.
Учвршћивање положаја САД, које је уследило, како у економији тако и у политици, било је последица не стартне предности њеног политичког и економског система, већ поседовања огромних нових ресурса добијених изласком на тржишта Источне Европе и СССР. Њихово богатство 90-их година било је својеврсно „трофејно богатство“. То богатство је код Американаца створило илузију близине владања светом, што их је и подстакло да са новим снагама наставе да потврђују своју доминантну вољу у свету.
Међутим, та намера се суочила са сопственим унутрашњим ограничењима. На исти начин, као што је то било и након два претходна слична таласа: сваки од њих се завршио економском катастрофом. Прво Вијетнам, а затим и Реганов напад 80-их година доводили су САД на сам руб амбиса. Иронија је судбине што су оба пута успели да избегну пад у провалију само захваљујући спољном фактору – у првом случају курсу Брежњева на попуштање, а други пут – капитулацији Горбачева.
Али, тада су САД имале конкретног непријатеља, постојао је центар супротстављања. И то супростављање било је на неки начин сужено. А данас се фронт напада максимално проширио – јер мериканци морају да нападају у различитим правцима, још се САД не боре само против својих системских опонената, већ и против дојучерашњих савезника.
Данас се САД у овој или оној мери конфронтирају са:
1. европским савезницима;
2. обновљеном Русијом;
3. надирућим исламским, сунитским фундаментализмом;
4. Ираном који се силовито развија;
5. тврдоглавом Јужном Америком;
6. и, на крају, са Кином која осваја улогу светског економског, политичког и војног центра.
Све у свему: премного непријатеља.
Међутим, најважнија је ипак економија. Конфронтираност у неку руку може и да је стимулише, али само у кратком периоду. Јер, потом почиње да оптерећује и економију.
Данашња економска криза у САД – директна је последица спољнополитичке експанзије из прошлости. Не само из 2000-их година, већ и из 60-их и 80-их.
Негативне последице тих деценија не само да нису превазиђене, већ делују као одложени фактор, који се данас сабира са последицама последњег таласа експанзије.
Пише: Сергеј Черњаховски
(Факти)
