Полицијске снаге Европске уније имају све сложенију обуку. Један од главних стожера те обуке јесте и гушење побуна – задатак који је посебно актуелан у светлу протеста због дужничке кризе и других извора незаводољства.

Стенфорд-торус је добро ограђен рај. На основу идеје словеначког пионира астронаутике Хермана Поточника са краја двадесетих година прошлог века, свету га је 1975. представила америчка свемирска агенција НАСА. Био је то модел свемирске станице у облику прстена који се једном у минуту окрене око сопствене осовине, стварајући тако вештачку гравитацију подесну за живот човека. У унутрашњости прстена се налази специјално дизајниран свет са комбинованим природним и урбаним елементима – колонија од 10.000 људи. У Холивуду је она 2013. добила ново име: Елизијум (Јелисеј).

Тако је, наиме, јужноафрички сценариста и режисер Нил Бломкамп назвао свет елите који се налази у орбити планете Земље и одатле управља њеном судбином. Та замисао је све само не нова, али је у његовом случају посебно интересантна, јер је он лично доживео време апартхејда, чије варијације радо тематски повезује са проблемима савременог западног друштва.

Инспирацију за сценарио му је дала слика коју је видео једне ноћи у мексичком граду Тихуани, на самој граници са САД: над фавелом у којој су се одрпани сирочићи грејали поред отворене ватре, злокобно се уздизао гранични зид дуж кога су тамо-амо летели амерички полицијски хеликоптери. „Тај зид је“, каже Бломкамп, „штитио америчко друштво благостања“. Сценарио за Елизијум је био само даља разрада те идеје; то је прича о елити која живи у Стенфорд-торусу у Земљиној орбити, и о преосталих 99 одсто становника наше планете који живе у беди и анархији.

Антиглобалистички покрети и јачање полиције

У савременом свету, западном естаблишменту и Европској унији, елементи Елизијума се полако али сигурно уграђују у реалан концепт друштвеног уређења. „Заштита богатих од напетости и проблема сиромашних“ – тако је то формулисано у оквиру пројекта Европске уније „Перспективе европске одбране 2020“. А та заштита се може остварити само војном и полицијском силом, или, како ту даље пише, „акцијама херметичког затварања заштићених зона“.

Такве акције се увежбавају већ годинама. Почетак 21. века је обележио жесток сукоб противника глобализације и европских власти. Добро организован и пре свега врло масован антиглобалистички покрет задао је доста главобоље светској политичкој и привредној елити. На самиту ЕУ у Гетеборгу 2001. полиција је пуцала у демонстранте. Само неколико недеља касније, приликом самита Г8 у Ђенови, тај град је био поприште жестоких сукоба италијанске полиције и демонстраната. Поруке протеста нису смеле да допру до учесника састанка, па је зато ангажовано 20.000 полицајаца и карабињера. У њиховим акцијама које су делом представљале отворено кршење људских права, повређено је више стотина демонстраната а један је убијен. Медији су писали о „стању сличном грађанском рату“.

Демонстрације против елите су се наставиле и наредних година. Херметичко затварање елитних скупова је добило нову димензију 2007, на самиту Г8 у немачком обалском граду Хајлигендаму. Састанак је одржан у хотелу-дворцу Кемпински чије земљиште је за ту прилику обезбеђено специјалном оградом дужине 13 километара. Била је то конструкција од бетона и метала висине 2,5 метара, са уграђеним камерама и сензорима који региструју кретање. Око ограде су формиране зоне у којима је било забрањено задржавање. Том приликом је више закона привремено стављено ван снаге. Забрањено је окупљање грађана како у Хајлигендаму тако и у оближњем граду Ростоку. На терен око хотела је послато 16.000 полицајаца, али и 1.100 војника Бундесвера; терен су надлетали војни торнадо-авиони а са мора је хотел чувала ратна морнарица.

И поред тога, самит је протекао у знаку сталних сукоба демонстраната и органа реда. Привремено ухапшене демонстранте, полиција је смештала у специјалне металне кавезе који су се налазили у једној индустријској хали. Притвореници су морали да леже на поду и све време су снимани камерама.

Месец дана пред почетак самита у Хајлигендаму, тадашњи министар унутрашњих послова Немачке Војфганг Шојбле довео је у питање претпоставку невиности. То је изазвало нове дискусије о природи савремене државе. „Претпоставка невиности у суштини значи да нам је милије да не казнимо десет кривих него да казнимо једног невиног. Тај принцип не може да важи када је реч о одбрани од опасности“, рекао је Шојбле за магазин Штерн. На држави је остало да процени шта се и у којој прилици сматра „опасношћу“ и да сходно томе принцип „свако важи као невин док се не докаже супротно“ преиначи у: „свако важи као сумњив док се не докаже супротно“.

Омекшало друштво

Неколико година касније, финансијска и дужничка криза довеле су до рађања нових масовних протеста у земљама Европске уније, пре свега Грчкој, Италији, Шпанији, Португалији и Француској. За време тих протеста, полиција је често примењивала бруталну силу. У Грчкој је од 2011. на демонстранте бацан сузавац у коме се налазио и ЦН-гас, који важи као опасно хемијско оружје. У немачкој класификацији отрова он носи ознаке 06 (отрован или врло отрован) и 08 (угрожава здравље). У Шпанији, полиција је у Мадриду и другим градовима пендрецима насумице тукла демонстранте који су мирно седели; у Валенсији је брутално тукла и хапсила малолетнике – ђаке једне школе који су демонстрирали са књигама у руци. Сличних примера има у свим земљама у којима су грађани изашли на улице због растућег сиромаштва, незапослености и укидања елементарних функција социјалне државе.

Људи у кавезима? Бруталност као нормалан однос према незадовољним грађанима?

Ништа страшно – ако се на то гледа као на симптоме челичења политичке елите… У оквиру пројекта ЕУ „Перспективе европске одбране 2020“, стручњак за одбрану Томас Рис говори о „омекшавању постмодерног друштва“ и наводи да то друштво „гаји одвратност према патњама и жртвама и не жели ни да их трпи, нити да их наноси другима“. „Ако се тај тренд настави“, пише Рис, „питање је да ли ће ЕУ 2020. уопште бити у стању да одржи и примени капацитет интензивне војне силе.“ Следи поука: „Уколико политичка вођства и друштва ЕУ препознају неку озбиљну опасност, из тога би могла да проистекне и јача спремност за делање.“

Припреме за делање су у пуном јеку: на више места у Европи настају полигони за увежбавање војних акција у градским условима. Један такав град ниче у природном резервату Колбиц-Лецлингер, 120 километара западно од Берлина. Он ће имати све карактеристичне објекте савременог града: тунел подземне железнице, мостове саграђене преко вештачке реке, ауто-пут, стадион и слично. Планира се градња више од 500 зграда са комплетном пратећом инфраструктуром. Овај град-симулатор је назван Шнегерсбург; трошкови његовог постављања су процењени на 100 милиона евра а у њему ће истовремено моћи да вежба 1.500 војника.

Новинарка немачког радија ДЛФ Аурелијана Соренто недавно је у својој документарној емисији „Припреме за долазећи устанак“ пренела да „мировни активисти страхују да би Шнегерсбург могао да послужи за обуку војника за гушење побуна грађана у европским метрополама“.

Слично је и са Снагама европске жандармерије Еурогендфор (ЕГФ) са главним штабом у италијанском граду Вићенци. Реч је о јединици која може бити ангажована по налогу Европске уније, НАТО, Уједињених нација или ОЕБС, као и других међународних организација или ад-хоц коалиција. И ангажовање ове полиције је флексибилно осмишљено као подршка свим врстама кризног менаџмента, било као појачање редовних војних снага или под командом цивилних јединица. ЕГФ има задатак да тамо где је потребно замени или појача локалне полицијске снаге. Ова јединица има 800 активних бораца и 2.300 резервиста. Ове трупе званично не могу бити ангажоване на територији ЕУ.

У посебне задатке ЕГФ спадају контрола и гушење побуна, савладавање ометања јавног реда, заштита и пратња познатих личности, уклањање барикада и школовање локалних полицијских јединица у свим тим вештинама. Последњи наведени задатак је 2009. претворен у специјални програм под називом „Тренинг полицијâ Европске уније“ – ЕУПСТ. Један од тренинга се односи на ситуацију по завршетку грађанског рата, у којој се очекују посете страних државника, али и демонстрације.

Напослетку, треба поменути и Атлас-групу, која обједињује 35 европских специјалних полицијских јединица из 28 земаља ЕУ, са којима сарађује још пет јединица из Норвешке и Швајцарске. Замишљена као „информациона структура за сарадњу“, она организује предавања и семинаре, али и заједничке полицијске вежбе. Основни циљ Атлас-групе је да омогући уједначавање могућности деловања полицијских специјалаца у оквиру ЕУ.

А те могућности већ данас личе на сценарије научне фантастике. У пројекту „Перспективе европске одбране 2020“ Томас Рис говори о томе како се мењају оружје и опрема оружаних снага: „Они постају мањи, аутономнији, интелигентнији и тесно међусобно повезани. Данашњи велики и централизовани системи оружја којима управљају људи, постепено ће бити замењени минијатуризованим групама – или јатима – робота (…) То ће бити могуће тек после 2020, али све распрострањенија употреба беспилотних возила, роботике и минијатуризације већ данас показује да се тренд креће у том правцу.“

Фактори незадовољства

Грађани Европске уније су данас суочени са различитим факторима који смањују квалитет њиховог живота. Приватизација, либерализација, дерегулација, снижавање цене рада и смањивање плата те губљење социјалне заштите, процеси су са којима су већ суочене земље европског југа. Да би добиле нове кредите, државе у дужничкој кризи морају да спроводе ригидну штедњу и уведу низ радикалних тржишних реформи. То угрожава могућност да се грађанима гарантују основна права, односно, угрожава егзистенцију милиона људи.

На плану личне слободе и информационог самоодређења те актуелне политике, у факторе незадовољства спадају и: свеобухватан надзор над грађанима који спроводе тајне службе и држава уз перманентно нарушавање приватне сфере; складиштење података о електронској комуникацији грађана и стварање комплетних профила личности који се користе како у комерцијалне сврхе тако и за контролу понашања грађана; манипулисање информацијама на друштвеним мрежама итд; тајни преговори између ЕУ и САД о Споразуму о трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству (ТТИП), често називаним и Споразум о слободној трговини; криза у Украјини са доминацијом америчке политичке перспективе која се рационализује политиком ЕУ.

У тим условима, „херметичко затварање заштићене зоне“ постало је нови, модерни вид акције полицијских, параполицијских и војних снага Запада и специфично Европске уније. Оно што се управо дефинише у процесу који ће потрајати више година и свакако бити у току и после 2020, јесте величина заштићене зоне и могућност истовременог, паралелног, или ланчаног, постојања више таквих зона. Био би то Елизијум са двориштем и предсобљем као структурним елементима „заштите богатих од напетости и проблема сиромашних“.

(dw.de)

Ознаке: антиглобализам, богата државе, ЕУ, протести, савремени свет, сиромашне државе