Турска војска три пута је интервенисала на политичкој сцени у периоду од 1950. године, када је завршена владавина Републиканске народне странке, коју је утемељио Мустафа Кемал Паша Ататурк, до вечерас.

Први пут то се догодило 1960. војним ударом генерала Кемала Гурсела, којим је срушена влада првог демократски изабраног премијера Аднана Мендереса.

Мендерс је на парламентарним изборима 1950. победио Републиканску народну странку, а након пуча је осуђен на смрт вешањем. Касније је рехабилитован. На притисак војске, 1961. донет је нови Устав, који је утемељио Другу републику на традицији кемализма.

Војска се поновно умешала у турске политичке прилике 1971.

Због великих унутрашњих немира који су потресали земљу, влада Сулејмана Демирела је била присиљена да поднесе оставку, након што је војска, под заповедништвом начелника главног штаба, генерала Мемдуха Тагмаца, упутила председнику Кевдету Сунају ултиматум за његову смену.

У другој половини седамдесетих година земља је била суочена с јачањем верског екстремизма.

Организације као „Сиви вукови“, војно крило ултранационалистичке Странке националног покрета, учествовале су у нападима на симпатизере левице, који су такође узвраћали политичким атентатима.

Сматра се да је током седамдесетих година убијено више од 5. 000 људи.

На челу Турске се измењало неколико влада, које нису успевале да стабилизују стање.

У новембру 1979. на чело владе поново је изабран Демирел из конзервативне Странке правде, који је заменио Булента Еџевита из Републиканске народне странке.

У септембру 1979. начелник Генералштаба, генерал Кенан Еврен, генералу Салтику је наредио да састави извештај о стању у земљи, у којем је Салтик препоручио рушење владе.

Еврен се 1. јануара 1980. године обратио јавности тражећи стварање коалицијске владе и доношење пакета противтерористичких закона од парламента.

Требало је, пренела је Алџазира Балкан, да они дају одрешене руке снагама безбедности и на тај начин допринесу стабилизацији ситуације у земљи.

Еврен је објавио и листу од 60 захтева војске, које је Демирел прихватио. Међутим, због различитог односа снага у парламенту, они нису прошли легислативу.

У другом извештају високих официра упућеном Еврену у лето 1980. године препоручивало се извођење војног удара без одлагања.

Након мањих корекција, план рушења Демирелове владе је именован као „Операција застава“.

На састанку Еврена с четворицом највиших официра, 7. септембра је донесена одлука о збацивању владе.

Војни удар је почео у јутарњим сатима 12. септембра 1980. године, када је војска запосела све важне институције у земљи.

У кратком временском раздобљу након војног удара, око пола милиона људи је било приведено, а готово половини њих је суђено.

Досуђено је и 50 смртних казни. Део ухапшених је подвргнут тортурама, а одређени број се и даље сматра несталима.

Међу ухапшенима се налазила и већина водећих турских политичара, као што су премијер Демирел, Булент Еџевит и Неџметин Ербакан.

Декретом војне власти је Демирелу и Еџевиту је забрањена политичка активност, али су се они крајем ′80-их поново активирали.

Након доношења новог Устава 1982. године, војни режим је расписао и одржавање парламентарних избора за 1983. годину.

Након њих је обновљена демократија, а владу је формирао Тургут Озал из Странке домовине.

Међутим, 1996. секуларна Турска је имала првог исламистичког премијера Неџметина Ербакана, а 30 њених великих градова изабрало је исламистичке градоначелнике на изборима на којима је Рефах партија освојила 21 посто гласова.

Године 1997. године долази до последње интервенције војске у политику, када је војни врх присилио Ербакана да напусти тај положај.

Разлози леже у томе што је Ербакан тврдио да истински секуларизам не сме значити само државну, већ и верску аутономију.

Извор: rs.sputniknews.com

Ознаке: државни удар, Турска, турска војска, турска историја