Бивши амерички амбасадор у Ираку и Турској, Џим Џефри, рекао је у разговору за лист Хуријет како се „турски фокус пребацује са Сирије на Ирак“. Као кључни разлог навео је чињеницу да Обамина администрација нема воље за покретањем војне интервенције у Сирији.

Први знакови новог стајалишта Обамине администрације откривени су већ за време његовог инаугурацијског говора када је нагласио „деценију ратова је завршено“. Надаље, пре неколико дана Обама је дао интервју за лист Тхе Нев Републиц те је притом рекао: „У ситуацији као што је Сирија, морам поставити питање – да ли можемо направити неку промену тамо?

Да ли би војна интервенција имала ефекта? Како би интервенција утицала на подршку наших трупа које су још увек у Авганистану? Који би био резултат наше интервенције на терену? Да ли би интервенција подстакла још веће насиље и можда употребу хемијског оружја? Који су услови за стабилан пост-Ассадов режим? И како да равнам десетке 1000 убијених у Сирији са десетинама хиљада који управо бивају убијени у Конгу? „

Јим Јеффреи наводи како Обама овиме позива на крај великих копнених офензива где се воде ратови против саме популације, истичући како исти нису били „претерано успешни“ за САД у задње време.

Ова промена става свакако има утицај на Турску јер Турска је заузела агресиван став према Сирији управо по напутку САД-а и надајући се како ће у коначници можда са САД-ом „поделити плен“. Уколико САД одлучи да од интервенције у Сирији неће бити ништа, вероватно ћемо сведочити и слабљењу агресивне реторике која је ових месеци стизала из Анкаре.

Фокус Турске према Ираку примарно је концентрисан на северни део земље, тј Курдистанске регионалну власт – Ирачки Курдистан. Због овога већ се појављују оштре тензије на релацији Багдад-Анкара, јер Турска настоји да прошири свој утицај на Ирак заобилазећи власти у Багдаду (види пример: Званичници у Багдаду протестују због ненајављене посете турског министра граду Киркук).

Надаље, нужно је уклопити и Иран у целу ову причу, поједини аналитичари слажу се како Сирија више ни није главни савезник Ирана на Блиском истоку већ како је то постао управо Ирак. Како се јачају везу између Ирака и Ирана, тако политичко стање у Ираку постаје све напетије. Штавише, поједине информације говоре како се Турска већ активно ангажовала у процесу дестабилизације Ирака (види: Турски лист Аидинлик Газете: „Турска тренира анти-ирачке милитанте на простору полицијског центра за обуку Голбаси“).

Све упућује на то да Турска и даље прати интересе САД-а у региону, макар имају и своје специфичне идеје које пак долазе у директну конфронтацију са САД-ом. Попуштање по питању Сирије је извјесно и није да Обама не жели да интервенише у Сирији јер „не зна да ли је горе у Сирији или ДР Конгу“ већ се то догађа искључиво због чињенице да Русија и Кина неће допустити војну инвазију. Америчка инвазија Ирака у коначници није довела до жељених резултата, штавише, управо супротно. Рушењем Садама Хусеина створили су новог важног савезника Ирану (већина становништва у Ираку су Шијити, Саддамова влада била је сунитска). Сада би на сцену могла да ступи дестабилизација ирачких власти од истих оних сила које то већ две године раде Сирији (опширније: Ирански посланик: „Анкара и Доха играју важну улогу у стварању хаоса у Ираку и раде по напутку САД-а и НАТО-а“ ).

Ирачки премијер Нури ал-Малики већ је упозорио како „стране агенде“ желе створити кризу у његовој земљи. Турска, Катар и Саудијска Арабија имају знатан утицај на сунитску мањину која је последњих недеља организовала велике протесте у земљи (види: Ситуација у Ираку: сунитски демонстранти прете оружаним устанком).

Из геополитичке перспективе, стабилан Ирак и опстанак сиријске владе били би потпуни пораз за актере који већ десетак година настоје обликовати „Нови Блиски исток“. Тако нешто једноставно неће бити допустиво и настојати ће се на све начине прекинути то широко савезништво које би се могло протезати на релацији Техеран-Багдад-Дамаск, можда чак и Техеран-Багдад-Дамаск-Бејрут.

Карта регије са уцртаним нафтним пољима, нафтоводом Турска-Ирак и курдским простором (извор: Тхе Ецономист) Један од начина којима би се могло приступити од стране противника ове алијансе је покушај разбијања самог Ирака – већ су се појавиле струје које раде управо на томе ( види: Анализа: наставак плана за „Нови Блиски Исток“ – креће ли се западни Ирак према одцјепљењу?). Но, САД се за сада противи таквом плану.

Ирак је одиграо важну улогу у контексту актуелне сиријске кризе. Упркос релативно неутралном стајалишту, Ирак није допустио да се с њиховог простора дестабилизира исток Сирије, а премијер Малики у неколико наврата успротивио се наоружавању побуњеника у Сирији (Ирачки премијер осудио наоружавање побуњеника у Сирији, позвао земље које то чине да престану).

Власт у Багдаду сада је у рукама шијита и то Турској никако не одговора, до те мере да су савезнике пронашли у ирачким Курдима на северу, док у исто време воде сукобе с Курдима у Турској. Односе на релацији Багдад-Анкара знатно је погоршао и азил који је Турска дала бившем ирачком потпредседнику, Тарику ал-Хашеми, који је у Ираку осуђен на смртну казну због веза с милитантима.

У новембру ове године Маликијева влада у Ираку избацила је турску државну нафтну компанију из земље, ау децембру је наређено да се не допусти слетање турском министру енергетике, Танер Иилдиз, који се запутио на конференцију у Ербил (главни град Ирачког Курдистана). У исто време, власти у Багдаду настоје зауздати нафтну индустрију Курда на северу земље истичући како регионална влада нема право независно склапати уговоре. На простору Ирачког Курдистана данас делују бројне стране компаније, као што су ЕкконМобил и Цхеврон за које се истиче да су до сада уложиле преко 10 милијарди УСД.

Власти у Ербилу прогнозирале су како ће извоз нафте у будућности достићи ниво од чак 2.000.000 барела нафте по дану. Но, механизам који је на снази налаже да чак 4/5 профита од продаје одлази у Багдад. Малики тврди како би другачија политика могла довести до распада федерације те како би се онда и јужне провинције настојале одцијепити.

Ту ствари постају занимљиве – наиме, западне силе боје се дезинтеграције Ирака јер би то знатно ојачало позицију Ирана – тј стриктно шијитски део Ирака постао би још далеко компактнији савезник Техерана. Због тога многи на Западу подржавају Маликија, а САД тражи од Турске да смањи своју подршку за ирачке Курде.
У настојању да се контролише стање у Ираку, ситуација постаје све комплекснија – и стабилност и дезинтеграција Ирака били би лоши за утицај западних сила на Блиском истоку. Неке компоненте спољне политике САД-а и Турске комплементарне су, друге су пак у колизији.

Сиријска криза могла би ускоро доћи своме крају и то су добре вести, али због бројних интереса све упућује да би идућа криза – надајмо се не оружана као у Сирији – могла задесити Ирак. Фокус који је до сада био примарно на Сирији значио је и то да је интензитет уплитања у Ирак био мањи. Како се САД и савезници у региону буду одмицали од Сирије, све већи проблеми избијати ће у Ираку.

 

(Адванце)

Ознаке: Џим Џефри, Ирак, Ирачки Курдистан, саудијска арабија, Сирија, Хуријет