Pročitaj mi članakVeć neko vreme u diplomatskim krugovima provlači se misao da svet klizi u nešto što liči na globalni sukob, samo bez jasnog trenutka kada bi se moglo reći – evo, počelo je.
Upravo tu liniju povlači i Vladimir Bruter iz Međunarodnog instituta za humanitarno-politička istraživanja, uz napomenu da intenzitet borbi više nije glavni kriterijum za takvu procenu.
Po toj logici, ono što se dešava između Rusije i kolektivnog Zapada već sada poprima obrise šireg konflikta, samo u formi koja nije direktna, već posredna.
U takvom okviru, pitanje da li je treći svetski sukob već počeo postaje, kako kaže, donekle stvar percepcije. Na terenu Ukrajine učestvuju desetine država, prisustvo zapadnih vojnih struktura nije tajna, a pojedini analitičari početak ovog procesa vide još od političkih potresa u toj zemlji, dok drugi idu još dalje unazad.
Ono što dodatno komplikuje sliku jeste činjenica da današnji sukobi zahvataju ključne globalne aktere možda i šire nego što je to bio slučaj tokom Drugog svetskog rata. Trajanje, obim i uključenost – sve to postoji, ali bez klasične slike totalnog rata.
Istovremeno, Bliski istok tinja kao otvorena jednačina. Retko ko danas može precizno da kaže gde su granice tog sukoba, jer ih praktično nema. Koalicija SAD i Izraela, kako se navodi, ne definiše jasno ciljeve niti trenutak kada bi operacije mogle stati.
Upravo ta neodređenost otvara prostor za širenje krize, uključujući i udare na osetljive tačke ne samo u Iranu, već i šire.
Već sada se vidi koliko se linije konflikta prepliću. Iran odgovara napadima na američke baze u regionu, Ormuški moreuz je blokiran, eksplozije odjekuju iznad Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara, dronovi su primećeni nad Azerbejdžanom, rakete nad Turskom, a britanska baza na Kipru bila je meta.
Ipak, situacija oko Turske i Azerbejdžana deluje trenutno smirenije, mada niko ne garantuje da će tako i ostati. Posebno se naglašava scenario u kojem bi eventualni pokušaj zauzimanja iranskog ostrva Hark mogao izazvati lančanu reakciju – uključujući paljenje naftnih terminala i skladišta.
U tom kontekstu, iranske poruke upućene Ukrajini, nakon predloga Vladimira Zelenskog da pomogne u obaranju iranskih dronova, deluju više kao politički signal nego neposredna pretnja.
Teoretski, takvo preplitanje frontova jeste moguće, ali za sada ostaje u domenu hipotetičkog. Čak i ako bi Iran pokrenuo operacije protiv Ukrajine, procena je da to ne bi bitno promenilo ukupnu sliku, jer Rusija već vodi svoje operacije.
Dok se globalna slika komplikuje, evropski kontinent ponovo ulazi u fazu ubrzanog naoružavanja. Istorijski gledano, to je često bio uvod u veće sukobe, ali sadašnja situacija ima svoje specifičnosti.
Rusija, prema ovoj interpretaciji, sve vreme naglašava političko-diplomatski izlaz, ali iskustvo sa Minskim sporazumima pokazuje koliko takvi aranžmani mogu biti krhki. Svaka strana ih je tumačila na svoj način, što je na kraju dovelo do novog talasa sukoba.
Zanimljivo je i ono što dolazi iz Evrope. Predsednik Finske Aleksandar Stub poručuje da Evropa nikada neće pravno priznati teritorijalne promene u korist Rusije, ali istovremeno ostavlja otvoreno pitanje šta će se dešavati u praksi.
Upravo ta razlika između formalnog i stvarnog stanja često produžava konflikte, jer ostavlja prostor za nove tenzije.
U takvom ambijentu, sve češće se govori da bi eventualni prekid borbi mogao biti samo privremen. Da bi došlo do stvarnog smirivanja situacije, potrebna je formula koju bi prihvatile ne samo Rusija i SAD, već i evropske zemlje, posebno one koje graniče sa Ukrajinom – Mađarska, Rumunija i Poljska. Bez njihove saglasnosti, pregovori mogu trajati praktično beskonačno.
Osim toga, sporazum bi morao da obuhvati čitav niz pitanja – od budućeg statusa Ukrajine u Evropskoj uniji, koja sve više dobija i bezbednosnu dimenziju, do definisanja granica i priznanja makar privremene linije razgraničenja.
Tu su i tehničke, ali važne stvari poput priznavanja dokumenata ljudi koji žive na spornim teritorijama i obnavljanja makar osnovnih odnosa između Moskve i Kijeva.
Bez pravno obavezujućih garancija, scenario u kojem jedna strana koristi primirje za nove poteze ostaje realan. Kao ilustracija se pominje mogućnost da Ukrajina, nakon prekida vatre, preusmeri snage ka Tiraspolju i reši pitanje Pridnjestrovlja.
Upravo zbog takvih potencijalnih poteza, svaki detalj bi morao biti unapred razrađen, što za sada nije slučaj.
Nedavni dolazak diplomate Emanuela Bona u Moskvu, bez konkretnih predloga, dodatno potvrđuje koliko su pozicije udaljene. Utisak je da trenutno ne postoji stvarni interes za kompromis.
U isto vreme, evropske zemlje jasno poručuju da ne žele da budu isključene iz pregovora. One insistiraju da nijedan dogovor o Ukrajini ne može biti postignut bez njih.
Pokušaji Donalda Trampa da utiče na ukrajinsko rukovodstvo, uključujući i kadrovske promene i razotkrivanje određenih afera, nisu doneli očekivani rezultat. Čak i ekstremni scenariji, poput uklanjanja Zelenskog, prema ovoj proceni, ne bi promenili suštinu problema.
Šira slika američke spoljne politike dodatno komplikuje stvari. Tramp balansira između više frontova – Irana, Kube, pa i pitanja Grenlanda. Postoji procena da bi mogao pokušati da reši pitanje Grenlanda silom, što bi dodatno narušilo odnose sa Evropom. Ipak, vreme mu nije saveznik, jer se približavaju izbori za Kongres 3. novembra, a scenario u kojem republikanci gube većinu deluje sve realnije.
U međuvremenu, planirani put u Kinu, koji je trebalo da simbolično potvrdi spoljnopolitičke uspehe, stavljen je pod znak pitanja. I to nije bez značaja – takvi potezi često govore više od zvaničnih izjava.
Što se tiče Tajvana, Kina za sada ostaje dosledna svom oprezu. Procena je da joj trenutni geopolitički trend ide u korist i da nema razloga da ubrzava stvari. Zato se u skorije vreme ne očekuje prelazak na otvoreniji oblik sukoba.
Kada se sve sabere, slika sveta danas deluje kao niz povezanih kriza koje se međusobno dodiruju, ali bez jasnog centra i bez konačnog raspleta na vidiku.
Možda je upravo to ono što najviše zbunjuje – ne postoji jedan događaj koji menja sve, već niz sporih pomeranja koja zajedno stvaraju osećaj da se nešto veliko već dešava, samo bez jasnog imena i kraja.
