Pročitaj mi članakU opticaju je sve više tvrdnji da je globalni sukob već u toku, makar u svojoj ranoj, teško uhvatljivoj fazi. Neki će reći da je to preuranjeno, drugi da je očigledno.
Ako se, makar privremeno, prihvati ta pretpostavka, otvara se prostor za hladniji pogled na ono što se zapravo menja u dubini međunarodnih odnosa.
Na terenu, međutim, stvari ne izgledaju kao u starim udžbenicima geopolitike. Prvi ozbiljan front koji se najčešće pominje jeste Ukrajina. Tu se, kako se tvrdi, sudar nije pojavio juče.
Njegovi koreni sežu još u vreme administracije Baraka Obame, kada su neokonzervativni krugovi, uz snažan uticaj globalističkih struktura, počeli da guraju sukob koji Rusiju vidi ne samo kao prepreku već i kao ideološki izazov.
Donald Tramp je taj konflikt zatekao, ne naročito oduševljen, jer je reč o nuklearnoj sili sa konzervativnim pogledima koji mu nisu nužno strani. Ipak, činjenica ostaje – Moskva odbija da prihvati ulogu podređenog aktera i insistira na sopstvenom suverenitetu.
Vašington, s druge strane, nastavlja podršku Kijevu, iako sve više prepušta operativni teret evropskim NATO državama.
Ako se pogled prebaci dalje, druga linija napetosti nalazi se u zapadnoj hemisferi. Tu se pominju akcije protiv Venecuele, uključujući hapšenje Nikolasa Madura, kao i pritisci na Kubu i operacije protiv kriminalnih struktura u Meksiku, Kolumbiji i Ekvadoru.
U zbiru, slika liči na širi obračun sa regionom koji pokazuje znake neposlušnosti prema američkom uticaju.
Treći, možda i najeksplozivniji pravac, jeste Bliski istok. Tu se govori o izraelsko-američkom napadu na Iran, uz istovremene operacije u Gazi, Libanu i Jemenu. Region se ponovo precrtava, a posledice se šire daleko izvan granica pojedinačnih država. U takvom rasporedu, Zapad faktički deluje na više tačaka istovremeno – protiv Rusije, delova islamskog sveta i Latinske Amerike.
U pozadini svega toga, staro pitanje suvereniteta ponovo izbija na površinu. Nekadašnji Vestfalski model, na kojem su građene i Ujedinjene nacije, formalno priznaje jednakost država. U praksi, međutim, već decenijama to izgleda drugačije.
Još tridesetih godina prošlog veka, realnu moć su imale tek tri ideološke sile: kapitalistički Zapad, komunistički Sovjetski Savez i sile Osovine.
Posle Drugog svetskog rata nestao je samo jedan od tih stubova, dok su preostala dva nastavila da šire svoj uticaj. Države su bile nominalno suverene, ali suštinski vezane za Moskvu ili Vašington.
Raspad Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza promenio je raspored, ali ne i logiku. Jedan centar moći ostao je bez protivteže, a međunarodne institucije postale su, kako neki tvrde, samo formalni okvir za dominaciju.
Devedesetih se već govorilo o potrebi da se međunarodno pravo prilagodi novoj realnosti – ili kroz ideju globalne uprave, kako je zamišljao Frensis Fukujama, ili kroz otvorenu hegemoniju Zapada. Evropske zemlje su u tom periodu deo svog suvereniteta prebacile na Evropsku uniju, dok su druge države bile podsticane da krenu sličnim putem.
Ali početkom 21. veka pojavljuje se drugačiji impuls. Rusija i Kina počinju da insistiraju na vraćanju realnog suvereniteta.
Ta ideja se širi i dobija institucionalni oblik kroz BRIKS, gde se pominju i druge potencijalne civilizacijske celine – Indija, islamski svet, Afrika, Latinska Amerika. U tom trenutku dolazi do sudara dva koncepta: unipolarnog i multipolarnog sveta.
Zanimljivo je kako se u toj priči uklapa drugi mandat Donalda Trampa od 2024. godine. Njegova početna retorika – kritika globalizma, distanca prema intervencionizmu, naglasak na unutrašnje probleme SAD – delovala je kao nagoveštaj prihvatanja multipolarnosti.
Međutim, vrlo brzo dolazi do zaokreta. Administracija se približava neokonzervativnim stavovima, podržava operacije u Gazi, nastavlja saradnju sa Kijevom, pojačava pritiske u Latinskoj Americi i ulazi u direktan sukob sa Iranom, uključujući eliminaciju političkog rukovodstva te zemlje.
U takvom rasporedu, Vašington se ponaša kao jedini stvarni nosilac suvereniteta, često bez oslanjanja na postojeće međunarodne norme.
Ratovi, promene režima i operacije širom sveta postaju instrumenti te politike. Istovremeno, otvara se pitanje Pacifika, gde se očekuje dalji rast napetosti sa Kinom.
Na drugoj strani, multipolarni blok deluje neujednačeno. Rusija je već direktno uključena u sukob u Ukrajini, Kina izbegava otvorenu konfrontaciju, dok je islamski svet podeljen.
Iran zauzima najtvrđu liniju, ali ni tamo ne postoji potpuna slika šireg konflikta. Latinska Amerika je razlomljena između različitih političkih pravaca, Afrika pokazuje znake približavanja multipolarnosti, ali bez jasne koordinacije. Indija balansira između sopstvenih interesa i veza sa Zapadom.
U celini gledano, zapadne sile, uprkos unutrašnjim razlikama između globalista i neokonzervativaca, deluju organizovanije i sa jasnijim ciljevima. Suprotni blok, iako potencijalno snažan, još uvek traži zajednički jezik i tempo delovanja.
I tu se možda krije ključna neizvesnost. Ako je zaista reč o sukobu dva modela sveta, pitanje nije samo ko ima više resursa ili saveznika, već ko će uspeti da svoje ideje pretvori u održivu strukturu. Jer istorija pokazuje – rasporedi moći se menjaju, ali način na koji se te promene oblikuju često odlučuje o svemu ostalom.
