Pročitaj mi članakDragan Stojković Piksi, selektor fudbalske reprezentacije Srbije, posle debakla u susretu sa Engleskom izjavio da je Srbija „rezultatski izgubila ali da nije poražena“ (!?). Sa selektorovom konstatacijom nije se složio Aleksandar Mitrović, najbolji strelac u istoriji reprezentacije Srbije.
“Било је мучно и тешко на терену, тежак дебакл. Јако лоша утакмица, били смо слаби у сваком сегменту, тежак пораз, тежак ударац”, рекао је капитен „Орлова“ непосредно по завршетку меча.
Да фудбалери и селектор нису на „истој таласној дужини“ најбоље се видело током меча. Више од четири деценије професионално пратим фудбал и много тога се променило (чак и правила игре) у „најважнијој споредној ствари на свету“, али је једно остало константа – Енглези, не само репрезентација већ и клубови, најопаснији су из прекида.
За разлику од селектора ја немам лиценцу за тренера, али се чак ни мени не би догодило да најбољи играч и голгетер, Хари Кејн, буде без стриктног чувара приликом извођења корнера. О осталим тактичким потезима, избором играча, изменама… нећу ни да говорим.
Александар Вучић, селектор свих селектора, није имао много тога да замери свом пулену. Њему су много више сметале неке друге „ситнице“. Присетио се да је он био присутан поразу од Енглеза (1:4) на истом стадиону. Био сам и ја тада (1987. године) на београдској Маракани и радио сам и тада (Вучић ни онда).
После само пола сата игре Енглези су, уз обилату „помоћ“ голмана Маура Равнића и штопера Марка Елзнера повели са 4:0 и било је јасно да репрезентација Југославије неће бити учесник завршнице Европског првенства („Горди Албион“ је имао три бода предности па је „Плавима“ била неопходна победа а потом и тријумф над Турском у последњем колу). Око 70.000 навијача је и тада звиждало и селектору Ивици Осиму и фудбалерима.
Али, тада није било „лојалиста“. Нико није шамарао навијаче који су негодовали због очајне игре и још горег резултата. То су у уторак радили „лојалисти“, за које је ЈАТ имао авион (за разлику од кошаркаша) и вратио их из Риге, где су такође били на „задатку“. Не тако давно, има томе десетак година, „неко“ је послао на „југ“ Салета Мутавог и Вељу Невољу да „дисциплинују“ навијаче Партизана, а већ 2017. године Беливук био део екипе која је“обезбеђивала“ инагурацију Александра Вучића.
Суђење Невољи за монструзне злочине, како тврди и сам Вучић, је (још увек) у току. Свака сличност са овим хулиганима који су шамарали навијаче са све децом („налупали им пар шамара, па шта“) је случајна.
Није „селектор свих селактора“ имао много примедби на свог пулена, али јесте на рачун генералног секретара ФСС Бранка Радујка који је „подлегао притисцима Енглеске амбасаде и дозволио да се игра у Београду уместо у Лесковцу“. Признајем да Радујка не познајем, али о њему, уосталом као ни скоро свим људима који тренутно воде српски фудбал, немам лепо мишљење.
Ипак, одлука да се утакмица са Енглеском игра у Београду је једино здраворазумска. Нерадо то признајем али свуда у свету фудбал је не само игра већ и пре свега бизнис, и то веома уносан.
Стадион у Лесковцу је капацитета око 7.000, у Београду је било око 40.000 навијача – проста рачуница каже 7.000 пута петсто динара је 3.500.000 хиљада динара, док је 40.000 пута 500 динара 20.000.000 динара. Мало ли је?
Намеће ми се још једно питање – уколико Београђани не воле фудбалску репрезентацију зашто се у Београду гради Национални фудбалски стадион?
Како сада ствари стоје, фудбалска репрезентација Србије ће, до даљег, играти у Лесковцу, где ће се на утакмицу улазити са купљеном (добијеном) улазницом и „чланском картом библиотеке“ , њих ће „лојалисти“ лакше контролисати од четрдесетак хиљада „само“ навијача.
