На друштвеним мрежама објављен је низ који поставља једно питање: шта ради парламентарна опозиција у часу када власт мења закон тако да се на шумском земљишту уништеном у пожару могу градити пројекти од „јавног интереса“. Аутор објаве тврди да је то доказ контролисане опозиције. Кад год плану ватра или закон, посао дела посланика је да одвуче пажњу. Да направи диверзију. Делиблатска пешчара је изгорела. Скупштина је усвојила измене Закона о планирању и изградњи. А у сали се чују теме које јавност већ годинама слуша.
Низ почиње ребалансом буџета. Стефан Јањић из Срце оцењује једнократну помоћ као легалну куповину гласова и критикује што се 28 милијарди динара вади из Акционарског фонда. Следе оштре реченице о корупцији. Мирослав Алексић из НПС каже да систем СНС живи од корупције. Милош Петровић додаје да је лакше наћи тартуфе испред Скупштине него напредњачког функционера који није огрезло у криминал. Роберт Козма из ЗЛФ подсећа на 116. место на индексу перцепције корупције. Потом такса за РТС и РТВ, коју траже да се укине Слободан Цвејић, Јелена Спирић и Ивана Роквић. Александар Јовановић Ћута поново отвара Генералштаб и Џареда Кушнера. Наталија Стојменовић каже да власт помаже инвеститорима, не грађанима. Срђан Миливојевић објављује посланичку групу уз студенте. НПС, НЛС и Еколошки устанак формирају савез „Народна Србија“. Све то звучи као рад. Ништа од тога не дира у амандман који спаљену шуму може да претвори у градилиште.
У исти низ улази и бајт тема којом се бавила Мариника Тепић из ССП: Дамир Зобеница и куповина некретнина у Трсту од стране СНС тајкуна. Тема није измишљена. Тепић је још крајем 2024. објавила снимак на којем Зобеница, тада потпредседник Скупштине Војводине, даје инструкције за инциденте на блокадама. Поручила је Вучићу да се погубио ако мисли да је Зобеницу спасио пуштајући га у „хацијенду“ у Трсту, заједно са Срђаном Кружевићем, и да ће од италијанских власти тражити податке о некретнинама. Медији су касније писали да је Трст постао уточиште дела напредничке елите, да грађани Србије тамо купују хиљаде станова и да се у истом граду помињу и друге виле повезане са функционерима.
То је важна прича о изношењу новца и бекству после скандала. Али није прича овог часа. Закон о изгорелом земљишту усвојен је сада. Зобеница и Трст већ су били на насловницама. Кад се у тренутку доношења изузетка за бетон на пепелу поново извуче стара хацијенда, то изгледа као замена екрана, не као удар на одлуку.
Аутор објаве на Иксу закључује да је Вучић захваљујући таквим „корисним идиотима“ решио Делиблатску пешчару. Формулација је груба. Питање које остаје није грубо: зашто опозиција у данима после пожара и после амандмана Одбора за просторно планирање не држи ту тачку на дневном реду док се не објасни коме треба градња на спаљеној шуми. Ребаланс, општа корупција, такса, Генералштаб и Трст могу бити тачна оптужба. Ако се њима прекрије закон који мења судбину изгорелог земљишта, постају завеса. Јавност има право да чује оба. Нема право да јој се једно прода као друго.
Зашто данима опозиција ћути о овој теми? Зашто није обавестила јавност? Ако их неко буде и питао зашто не покрену ову тему у Скупштини, одговор је већ спреман – хтели смо, али сад ће Вучић да распусти Скупштину и распише ванредне изборе…
(Србин инфо)
