Задатак сада за либералне демократије уопште, а посебно за Европу, је двострук – да виде овај свет какав јесте и да смисле шта ћемо, дођавола, да урадимо поводом тога, пише Тимоти Гартон Еш, историчар, политички писац и колумниста Гардијана.
Глобална анкета јавног мњења објављена данас је корисна полазна тачка. Спроведена је прошлог новембра у 21 земљи за Европски савет за спољне односе у партнерству са нашим истраживачким пројектом „Европа у свету који се мења“ на Универзитету у Оксфорду (молим вас, прочитајте цео извештај, који сам написао са Иваном Крастевим и Марком Леонардом).
Ово је четврта у низу анкета које радимо сваке године од Путинове потпуне инвазије на Украјину 2022. године, тако да можемо видети како су се ствари развијале од веома лоших тада до критичних сада.
Још 2022. године затекли смо трансатлантски запад уједињен у бесу због потпуне инвазије на Украјину, али одвојен од других великих и средњих сила, попут Кине, Индије и Турске, које су биле сасвим срећне да наставе да послују као и обично са Русијом.
Руска економија је преживљавала невиђене западне санкције јер су те друге државе сада имале довољно богатства и моћи да буду противтежа чак и уједињеном западу. Дакле, ово је већ био постзападни свет, али и даље са западним деловањем у њему.
Трамп 2.0 је све то променио. Сада имамо постзападни свет, али без кохерентног геополитичког запада који делује у њему. У мери у којој би било какву стратешку кохерентност требало приписати непредвидљивом нарцизму Трампа, његов приступ је ближи Путиновом него приступу било ког америчког председника од 1945. године. Како његова десна рука Стивен Милер отворено објашњава, они верују да светом „влада снага… сила… моћ“.
Европљани су то разумели. Запањујуће је да мање од једног од пет континенталних Европљана (узимајћи у обзир просек десет земаља ЕУ које смо анкетирали) и само један од четири Британца сада виде САД као савезника. У Украјини је та бројка пала на 18 одсто. Ми Европљани и даље видимо САД као „неопходног партнера“, али не као савезника.
Остатак света се такође буди због овога. Док је у нашој првој анкети 60 одсто кинеских испитаника видело амерички и европски приступ као исти или сличан (тј. постоји један Запад), сада то каже само 43 одсто док јасна већина мисли да су различити. Од сада, Запад је историја.
Па шта би требало да урадимо поводом тога? Најгоре што можемо да урадимо јесте да наставимо да „блејимо“ о изгубљеном „међународном систему заснованом на правилима“, селективно позивајући се на међународно право (Украјина, али не и Газа) док настављамо са улизичким умиљавањем Трампу. Истовремено, очигледно не желимо да се понашамо као он или Путин.
Оно што нам је потребно је нови интернационализам – бржи, флексибилнији, оштрији. Одбаците употребу силе, али прихватите употребу моћи. Не фиксирајте се на постојеће структуре и савезе, већ тражите шири спектар партнера, прагматично, од питања до питања. Мање брините о правилима, више о резултатима; мање процеса, више напретка. Ово је изазов посебно за институционалну ЕУ, крајњу спору, на правилима засновану, процесима оптерећену испоставу либералног међународног поретка у стилу 1990-их.
Па ипак, већ почињемо да то радимо за Украјину, са новом комбинацијом коалиције вољних и саме ЕУ која се креће брзином која је за Брисел вртоглава. Као што сам тврдио прошлог месеца, требало би хитно да се припремимо да одржимо независну Украјину чак и без подршке САД.
Шта је са Гренландом? Прво, у свему што радимо требало би да нас воде изабране владе Гренланда и Данске. То је на крају крајева оно што разликује либералне демократе од ауторитарних империјалиста.
У среду су Данска и неки од њених европских савезника у НАТО-у објавили слање додатних трупа на Гренланд. Министри спољних послова Гренланда и Данске састали су се потом у Вашингтону са потпредседником Џеј Ди Венсом и државним секретаром Марком Рубиом и сложили се да оснују радну групу на високом нивоу.
Сасвим је јасно да фундаментално неслагање није решено. Сви знаци указују на то да ће Трамп постати екстремнији и непредвидљивији како време буде пролазило, а његове домаће тешкоће се повећавале.
Ево неколико предлога. Да би се истакла европска посвећеност, немачки канцелар Фридрих Мерц, француски председник Емануел Макрон и британски премијер Кир Стармер требало би да посете Гренланд, заједно са данском премијерком Мете Фредериксен. Требало би да им се придружи и канадски премијер Марк Карни, будући да је Канада савезник НАТО-а, који је прави западни сусед Гренланда и директно је погођен несигурношћу на Арктику.
Ако могу возом до Кијева, могу авионом до Нука. Чудно, ова посета може бити једнако важна као и суштина безбедносне посвећености јер је други језик председника Трампа телевизија. Схватиће поруку са слика. У догледној будућности на Гренланду требало би да буде стациониран велики број јасно видљивих, живописно униформисаних европских и канадских официра за везу.
У уторак је премијер Гренланда Јенс-Фредерик Нилсен рекао да ако морају да бирају, „бирамо Данску… бирамо ЕУ“. Стога би ЕУ требало брзо да пронађе начин да повећа своју тренутно малу финансијску подршку Гренланду – и то не само, како је очигледно планирано, у новом буџетском периоду који почиње 2028. године. Ово ће бити добра прилика да председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председник Европског савета Антонио Кошта уђу у авион за Нук.
Док су тамо, требало би да започну стратешку дискусију о могућем будућем блиском односу између независног Гренланда и ЕУ. Сасвим је јасно да ће ЕУ сутрашњице имати низ прилагођених односа са кључним суседима, укључујући Велику Британију, Украјину, Турску и Канаду. Зашто не и са Гренландом?
У међувремену, Европа – највећи појединачни економски партнер САД – требало би приватно да преиспита цео низ економских одговора (укључујући, на пример, продају америчких државних обвезница) које би могла да предузме у још увек мало вероватном случају да Трамп нареди војно преузимање Гренланда у стилу Путина.
Нацрт ових планова за непредвиђене ситуације могао би се дискретно пренети Белој кући преко америчког министра финансија Скота Бесента или председничког зета Џареда Кушнера.
Несумњиво постоје и други могући потези, али општа снага је јасна – Европа (и Канада, и друге либералне демократије) која пројектује тиху снагу, моћ и одлучност.
Један од најдепресивнијих налаза у нашој анкети је да Европљани предњаче у свету по песимизму. Скоро половина њих не мисли да ЕУ може равноправно да се носи са глобалним силама попут САД и Кине. Ако почнемо да практикујемо овај нови, бржи, тврђи интернационализам, можда ће више Европљана поново веровати у Европу.
