YоуТубе поглавља:

00:00 Питање о улози безбедносних служби
00:56 Јовановић: БИА се превише меша у политику
03:04 Реформа БИА, полиције и војних служби
06:29 Комунистичко наслеђе и историјско помирење
13:12 Бошњаци, Сребреница и Република Српска

Др Милош Јовановић, председник Нове демократске странке Србије и носилац листе „Аутентична десница“, изјавио је за YоуТубе канал „СМС Ливе ТВ“ да је последњих година променио мишљење о стварном утицају безбедносних служби на политички живот Србије. По његовој оцени, Безбедносно-информативна агенција (БИА) превише се бави унутрашњом политиком и заштитом власти, па је после евентуалне промене власти потребна дубока, али промишљена реформа.

На питање водитеља Дејана Петра Златановића да ли службе у садашњем облику могу да опстану после избора које помиње као заказане за 25. октобар, Јовановић је одговорио да је некада сматрао да је прича о њиховој моћи преувеличана. Оценио је да БИА нема капацитет некадашњих комунистичких служби, нити оперативне могућности какве јавност приписује великим страним службама. Али, како каже, у последње две и по до три године уверио се да је потценио њен утицај у Србији.

„Унутрашњег непријатеља“ стављају испред државног интереса

„Њихово учешће у унутрашњем политичком животу је превелико“, рекао је Јовановић, тврдећи да је задатак службе постао да штити режим и „лови унутрашњег непријатеља“, уместо да брани уставни поредак и геополитичке интересе земље.

Он тврди да су током последњих годину до годину и по уследиле смене на више нивоа и запошљавање различитих људи у служби. Као пример политизације навео је јавно иступање Александра Вучића у коме се, према Јовановићевом препричавању, помињало запошљавање једне особе или њеног сина у Бији. Упоредио је начин који описује са добијањем тезге на београдској пијаци, уз оцену да се тезга добија кроз озбиљнију процедуру. Потом је Бију назвао „преторијанском гардом једног човека, једног режима“.

Реформа БИА: променити врх, сачувати стручност

Јовановић је више пута нагласио да није обавештајни професионалац и да без увида у стање институција не може понудити коначан кадровски план. Ипак, изложио је правац реформе: ослонити се на стручне и некомпромитоване људе који већ раде у систему, довести нове кадрове и затим поступно уклонити политичку зависност и штетне праксе. Људе који су часно радили, каже, не треба механички поистовећивати са руководством.

Подсетио је на искуство после промене власти 2000. године и на расправе о томе зашто тада, у време Војислава Коштунице, није спроведен потпуни рез у службама. Разуме приговор да је пропуштена прилика за дубљу промену, али сматра да држава мора истовремено да обезбеди континуитет рада и да се суочи са безбедносним и геополитичким изазовима. Због тога му се идеја да се одједном отпусте сви запослени и све започне од нуле чини ризичном. Као могуће, али мало вероватно решење помиње и укидање постојеће службе и оснивање нове.

За континуитет безбедносних способности, по његовом мишљењу, важни су ситуација на Косову и Метохији, положај Републике Српске и српских заједница у Црној Гори, као и шире међународне околности. Каже да о овим питањима разговара и са историчарем Бојаном Димитријевићем, са којим се политички не слаже у свему, али га цени, и да тражи компетентне људе и за друге делове државног система.

Област	Шта Јовановић тврди или предлаже	Шта остаје да се утврди
БИА и политика	Превелико мешање у политички живот и заштита режима	Конкретни случајеви, документи и независна институционална контрола
Кадрови у службама	Сачувати честите стручњаке, проверити одговорност и примити нове људе	Критеријуми провере и законит поступак без колективне кривице
Полиција и војне службе	Оснажити унутрашњу контролу; сагледати стање у ВБА и ВОА	Надзор, именовања и мерљиви резултати реформе
Јавно сећање	Суочити се са комунистичким злочинима и признати различита искуства	Стручно истраживање, доступност архиве и однос према свим жртвама

Полиција, војне службе и унутрашња контрола

Говорећи о целом безбедносном сектору, Јовановић је казао да поштује војску и часну полицију, а да му је обавештајни рад мање близак. Навео је да је разговарао са људима из полиције и да реформу тог система треба започети снажном унутрашњом контролом. Верује да у војсци има много поштених и патриотски настројених људи и нада се да таквих људи има и у полицији.

Осврнуо се и на Војнобезбедносну агенцију (ВБА) и Војнообавештајну агенцију (ВОА). Према ономе што, како каже, чује, и тамо је било кадровских промена, посебно у ВОА. Није понудио преглед броја смена или разлога за њих, те и тај део изјаве треба читати као његову процену, а не као проверени кадровски биланс.

Зашто му смета и назив „агенција“

Јовановић сматра да би БИА требало променити и име. За државне безбедносне органе, каже, прикладнији су појмови „служба“ и „безбедност“ него „агенција“, коју у свакодневном говору повезује са туристичким или агенцијама за некретнине. Као могућ назив помиње „Државна безбедност“, иако је свестан његовог оптерећења наслеђем комунистичког периода. Не допада му се ни визуелни идентитет БИА, који је у шали упоредио са знаком филмског студија. Сличну примедбу на реч „агенција“ има и за називе ВБА и ВОА. Промена имена, у његовом излагању, јесте симбол шире институционалне промене, а не самосталан план реформе.

Тито, Дража и комунистичко наслеђе

Расправу о службама Јовановић је повезао са питањем историјског континуитета. Поменуо је портрете Александра Ранковића и Слободана Пенезића Крцуна, као и Титов портрет који је, према његовом опису, видео у музеју Војне академије. Сматра да историју не треба брисати, али се противи почастима које не показују и цену коју је, по његовој оцени, српски народ платио под комунистичком влашћу. Каже да би у истом историјском простору требало представити и Дражу Михаиловића, као официра Краљевине Југославије и, по његовом правничком тумачењу, представника правног континуитета тадашње државе.

Није, међутим, све људе који су били комунисти изједначио са злочинцима. Као позитивне тековине тог периода помиње ширење образовања и напредак положаја жена, уз став да су национална и политичка штета ипак биле веће. Каже и да је чуо да се понегде у служби и данас користи ословљавање „друже“, што за њега говори о симболичком трајању старог система. То је анегдота из његовог излагања, без потврде о званичној пракси.

Личну перспективу илуструје причом о деди, који је био комунистички функционер, али се, по Јовановићевим речима, увек изјашњавао као Србин, живео скромно и касније преиспитивао националну политику тог периода. Каже да је одрастао без политичког усађивања породичних уверења јер му је отац рано преминуо. Помиње и сарадњу с Војиславом Михаиловићем, унуком Драже Михаиловића, као пример могућности да се о наслеђу рата разговара без породичног сврставања.

Помирење без освете и без прећуткивања злочина

По Јовановићевом мишљењу, сукоб око комунистичког и равногорског наслеђа опстаје и у породицама које су задржале друштвени утицај. Испричао је анонимну анегдоту о подели на „наше“ и „њихове“ у савременој политици; из тог примера не произлази доказ о ширем деловању појединих породица или служби. Позвао се на истраживања историчара, међу њима Срђана Цветковића и Бојана Димитријевића, о комунистичкој репресији.

Сматра да Музеј Југославије и Титов гроб могу да остану места сећања, ако истовремено јасно приказују репресију и страдање, а залаже се и за обележавање Драже Михаиловића. Наводи да су неки његови сродници страдали од четника, али одбацује колективну осуду свих припадника тог покрета; подсећа и на злочине партизана. Каже да је, током политичких обилазака Шумадије с представницима монархистичке политичке опције, срео људе који још говоре о освети за 1945. годину и да такву освету одбија. За историјско разјашњење, каже, првенствено су надлежни историчари, док је улога политичара да омогући отворен разговор и приступ чињеницама.

Бошњаци, Сребреница и Република Српска: политички став и утврђене чињенице

При крају разговора Јовановић је прешао на односе Срба и Бошњака. Позвао је на мир и добре суседске односе у Рашкој области и БиХ и поменуо сопствене породичне везе са Сјеницом. Истовремено је изнео ставове о пореклу Бошњака, Хрвата и Албанаца, укључујући тврдњу да је најмање половина данашњих Хрвата српског порекла и анегдоту о Рамушу Харадинају. За Бошњаке користи назив „муслимани“ и оспорава њихов национални идентитет, иако признаје да је бошњачка национална припадност правно призната.

Јовановић је потом рекао да не прихвата да је у Сребреници почињен геноцид и да тај став сматра условом своје политике према Републици Српској. Он замера Демократској странци усвајање декларације Народне скупштине Србије из 2010. године о Сребреници и каже да је тадашња ДСС једина гласала против, док радикали и напредњаци, према његовом сећању, нису били у сали.

Према његовом политичком закључку, прихватање судске квалификације злочина водило би проглашењу Републике Српске „геноцидном творевином“ и њеном укидању у процесу унитаризације БиХ; сматра да би део опозиционих листа могао да попусти под тим притиском.

У том контексту је објаснио и зашто, како каже, не би жртвовао програм „Аутентичне деснице“ да подржи другу, за њега недовољно јасну изборну листу коју оцењује као прозападну. Разговор је започео питањем професионализације служби, а завршио се његовим ставом да су реформа државе, историјско памћење и политика према Републици Српској међусобно повезани.

Извор: Србин.инфо / СМС Ливе ТВ
Аутор: Дејан Петар Златановић