На који начин се обожавају вође Северне Кореје и шта је то Тито поклонио Ким Ил Сунгу препричао је Дарко Зелић, који је провео 11 дана у најтајанственијој земљи на свету
Улице Пјонгјанга, престонице Северне Кореје, не одају утисак правог велеграда. Нема јурњаве, журбе, саобраћајне гужве. Људи су у сивим, суморним оделима, тек понегде вам поглед ухвати неку живљу боју (то се неко хвали одећом стране производње коју је набавио шверцом). Типична слика социјалистичке Југославије са једном разликом: сви зуре у своје паметне телефоне – такав се утисак стиче из приче Дарка Зелића који је посетио Северну Кореју.
Овако је изгледао његов једанаестодневни излет у ову закопчану и тајанствену комунистичку земљу:
– Пут у Северну Кореју је оставио јак утисак на мене. Прилично је бизарно, јер све одише атмосфером Југославије ’60-их година прошлог века, са том разликом што сви имају мобилне телефоне – препричава нам Дарко своје утиске, додајући да су његови сапутници из других земаља доживели већи културни шок од њега, који је осетио како се живи у комунизму.
– Са моје стране није било неког простора за чуђење – ти људи имају начин размишљања и живота наших баба и деда – интензивни међуљудски односи, јака пријатељства, поштовање према другим људима, дисциплина и неизоставне радне акције. Ми смо данас западњаци у покушају – говори нам Дарко.
На питање како изгледа Пјонгјанг и да ли одаје утисак велеграда, он одговара овако:
– Мене је изненадила лепота Пјонгјанга. Само, тачно се види оно што се дешава и у Србији данас – већина пара одлази тамо, док мања места добију онолико новца колико им западне. Пјонгјанг има метро и значајан број аутомобила (што је заправо смешан број у поређењу са европским градовима, али огроман у односу на остале градове у овој држави). Не одаје онај утисак метрополе на који смо ми сад навикли – нема сталне јурњаве и гужве, умногоме су сталоженији од нас – присећа се Зелић, додајући да је прилично јак утисак на њега оставила и чињеница да се нигде не може видети ниједан графит, али ни билборд.
– У целом Пјонгјангу можете видети само један билборд, који рекламира њихов национални аутомобил. Такође, нисам могао да не приметим да су изузетно чисти, и за наше појмове, а камоли у односу на Кинезе. Како смо прошли кроз Кину на путу до Северне Кореје и тамо се нагледали одвратних сцена, од пљувања до ђубрета на сваком кораку, Северна Кореја је била право освежење. Свакодневно видите људе који мету улице, крече зидове или сређују ограде – осврће се Зелић на њихове животне навике. На питање да ли је имао утисак да је све исценирана представа за туристе, он каже да није све тако строго како то преносе светски медији.
– Постоји прича да се сви туристи смештају на острво у центру Пјонгјанга како би се минимализовале шансе да виде нешто што није за њихове очи. Морам признати да смо и ми били смештени на том острву, али смо готово свакодневно мењали хотеле, а обишли смо и више градова. Нигде нисмо имали топлу воду а струју смо имали у ретким тренуцима.
Не сумњам да постоји много тога што не смемо да видимо, али тај мит о апсолутној изолованости туриста и обичних грађана је управо то – обичан мит. Нема неке препреке у томе да се поразговара са њима, једини је проблем у томе што мало њих зна енглески језик, а и прилично су стидљиви. Мој утисак је да би се онај ко говори кореански језик сјајно провео – прича нам Дарко, додајући уз смех да се током читаве посете осећао као рок звезда јер је његова група имала обезбеђен превоз и за најмање раздаљине, као и да су им сви махали и поздрављали их током шетњи.
Што се тиче обожавања владара, ту је ситуација прилично јасна – ни његову групу није заобишло свакодневно клањање статуама Ким Ил Сунга и Ким Џонг Ила:
– Свакодневно смо исказивали поштовање владарима – клањањем и полагањем цвећа. После пар пута ти уђе у навику, и нисмо то посматрали као неки проблем – нама тај гест не представља ништа, а њима значи. Занимљиво је било када су нас увели у просторију где су изложени сви поклони које су владари добили од других државника.
Водич ми је одушевљено показивао ордење, дукате и плакете и узвикивао „Тито!“. То су, наиме поклони које је Ким Ил Сунг добио од Тита. С друге стране, Ким Јонг Ил је добио један дукат и то од „Енергопројекта“. Такође ми је привукао пажњу и део у коме су изложени омиљени предмети Ким Јонг Ила, његов омиљени компјутер је Мацбоок Про – прича нам Дарко.
На питање шта би се десило да су којим случајем одбили да укажу поштовање вођама, каже да би, према његовом мишљењу, највише испаштао водич. Док би туристи били само избачени из земље, водич би вероватно добио већу казну.
Што се тиче фантастичних прича о великим достигнућима вођа, Дарко каже да тога није било.
– Да, свакако се вође помињу веома често, а када се наводе њихови цитати, о томе се говори као о „учењу“. Није било неких фантастичних прича, све су то типична социјалистичка предања – рецимо, како је вођа у време рата путовао возом у трећој класи не би ли се солидарисао са народом, или како је у посети неком селу закључио да ту фали универзитет који је недуго потом заиста саграђен а данас је водећи инжињерски факултет у држави.
Једино што би могло да запара уши јесте прича да је Ким Ил Сунг „Сунце 20. века“, али се из контекста јасно види да се ту ради о метафори, а не да сматрају да је вођа Амон Ра. Оно што је мени много занимљивије од тих прича којих смо се ми наслушали у време Тита јесте начело Ким Ил Сунга које је и данас у оптицају, а тиче се принципа уједињења Северне и Јужне Кореје: 1) То се мора десити без утицаја других земаља 2) До тога мора доћи без рата 3) Мора бити обострано, и обе стране морају поштовати и промовисати своје разлике – испричао нам је Дарко, кога смо замолили да нам сумира своје утиске након своје једанаестодневне посете Северној Кореји:
– Далеко од тога да је Северна Кореја пакао каквим га представљају светски медији. Јесте социјалистичка утопија, али и ми смо донедавно живели у сличној, а наши људи повремено закукају за њом. Држава јесте сиромашна, али не и бедна. Прво, зато што су достојанствени, а друго, знају и за горе (када су пиринач добијали на бонове, звучи ли вам то познато?). Просто, живе са толико колико имају, није да се прелива, али није ни да су у тоталној немаштини.
Друго, нема неког бунта јер је све бесплатно – стан, образовање и загарантован посао. Једино што ми се не допада је то што деца немају ни тренутак слободног времена. Буквално по цео дан проводе што у школи, што у ваннаставним активностима (спорт, певање, плес, свирање, шта коме лежи). У руралним срединама је још и горе јер деца поред свега тога раде са родитељима на пољу. Виђао сам децу од свега пет, шест година како ударнички раде на њиви.
У сваком случају, видео сам два лица Северне Кореје – оно урбано и богато у Пјонгјангу, и сиромашно у селу, и могу вам рећи да имају једну заједничку ствар: оба су достојанствена, љубазна и увек насмејана – закључио је на крају Дарко.
(дневно.рс/Т.Г.)









