Добричине којем су отимали, клали, палили…тек замомченог старца што је ко дете оседео за све оне ненаошене главе…

Син сам Србина по рођењу, благослову, искушењу и подвигу.

Син сам пите од коприве, камена, трна, песме и јаука.

Син сам најнежнијих грубих шака.

Она згрчена три квргава прста, пукле коже и криво сраслих костију.

Србинов син, ееееј!

Оног што је Господу скројио гуњ, опанке и каљаче.

Син сам немања где се у кући вазда имало- сите душе је лако гладовати.

Син сам стожине и навиљака, најбољих косача, оних зора кад се откива коса, вруће попаре и масне варенике.

Син сам пргавог Србина што ће ти стрести шамарчину опсујеш ли му мајку ил оца, ал ће те трком на коцу и крсту одменити.

Син сам закопаних ракија и откопаних гробова.

Разметали су нам кости да нас затру али ништа пуста земља не рађа ко Србина!

Србоникле су моје горе и камењари.

Син сам захвалних за све што нису имали.

Добрих, да их на рану ставиш, а на њима вазда ране незацелне.

Син сам ноћи пуне свитаца и онога најгушћег мрака у којем не можеш да залуташ док год очима не гледаш.

Син сам неписмених који су описменили васељену.

Тврдоглаво огрезлих у ћирилицу, па ни корак да узмакну!

Син сам и оних ноћи кад би се Господ привио уз бубњару да се наслуша десетерца и згреје опанке.

Слуша Господ и плаче. Плаче Србин и пева.

Син сам мајки што су бдиле да Господ почине.

Нико ко Српкиња није знао небо да расчешља па упреде у кике.

Да поседне звезде ко децу за сто и нутка на вечеру.

Син сам добрих што су их рађале најбоље!

Србин, и шта ћу боље и више од тога?

Крст је мој највећи, али га носим у опанцима Бога…