Прочитај ми чланак
Људевит Колар, годинама живи са вијетнамским синдромом. Месец и по дана у Вуковару идентификовао жртве. Трајне последице
Не могу да се помирим са сећањима, чиним све да их избегнем, али ме она, ипак, сустижу. Подмукло, када се најмање надам. И када за то, наоко, нема никаквог конкретног повода. Ходам, тако, Змај Јовином улицом, а онда, одједном, најпре као болан удар ножа у дно стомака, а потом и као потпуна блокада, стигне ужасна слика вуковарске Циглане и мртви, мртви, мртви…
Овако о манифестацијама посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) или, како се то чешће каже, вијетнамског синдрома, са којим живи већ више од две деценије, у исповести, за „Новости“, говори Људевит Колар (63). Овај пензионисани форензичар из Новог Сада, у рату није носио пушку, али је само месец и по које је у Вуковару провео радећи на идентификацији жртава, било довољно да му се психа, додуше не одмах, готово потпуно распадне.
– Отишао сам средином новембра, када сам увршћен у екипу патолога Зорана Станковића, а вратио се крајем децембра 1991. – наставља он. – Кроз моје руке, главу и душу прошло је око 1.600 тела, у већ поменутој Циглани, па на Митници, Бугарском гробљу…
РАКИЈА ЗА МРТВУ КЋЕРКУ
Док су откопавали гробнице по вуковарским двориштима, Колара и његове колеге је, каже, данима, ћутећи, пратио непознат човек. – Испоставило се да чека хоћемо ли наћи његову кћерку јединицу и супругу за које није знао где су покопане. Кад смо их нашли, дошао је са прљавом флашом ракије и, гледајући очима у којима је све умрло, једва је прозборио: „Узмите, молим вас. Ово сам, по старом обичају, закопао за позивање у кћеркине сватове“. То је једна од страшних сенки која ме прати и данас.
Унутрашња драма која је ту почела, настављена је током обраде података о идентификованим жртвама. Све је ваљало проћи још једном, уз ништа мање језива подсећања. Али, стална психичка напетост из које је покушавао да побегне само се појачавала, „фитиљ“ бивао све краћи, дисбаланс између бурних реакција и често безначајних повода за њих све већи, сан је стално бежао и све мање крепио, обмана коју је доносио алкохол бивала све варљивија…
– Један од колега који је био са мном У Вуковару, напрасно је, од инфаркта, умро у мају 1992. Други је спас покушао да нађе одласком у пензију, али му се исто десило у септембру исте године. Ја сам остао у служби, верујући да ћу се, ипак, изборити са аветима.
Потпуно је, вели, пукао 1996. године. Управо са дијагнозом ПТСП уследило је лечење у психијатријској болници у Новом Саду, а ускоро и пензионисање. Страшне сенке из црних понора душе су, међутим, наставиле да га прате, па је помоћ потражио и у новосадском Центру за ратне трауме.
– Ту сам коначно научио да све то бар контролишем, када већ не могу да сасвим избришем. Данас ту и сам радим, помажући људима који имају сличне проблеме, а много их је, верујте. Сем овог центра и његових огранака који су повремено радили у Врању, Бујановцу и Власотинцу, у Србији о нама скоро нико организовано не брине. Штавише, у клими која влада годинама, људи који су били у рату су, мада га нису они изазвали, презрени и натерани да о томе говоре са стидом!
НЕ ДОЛАЗЕ САМО ВЕТЕРАНИ
Од 2002, када је основан, кроз новосадски Центар за ратне трауме прошло је преко 3.500 људи. – Један број чине, наравно, ратни ветерани, јер ко је једном видео убијање, клање или побијене жене и децу, више не може да живи као да то није видео – каже психолог и оснивач центра Владан Беара. – Помоћ су, међутим, тражили цивили. Ратне страхоте из деведесетих су мање или веће последице оставиле на сваком ко је био њима изложен.
Оне којима нико није помогао да науче да контролишу сужавања свести која, неизбежно, доносе страшна ратна сећања, то често води у насиље, убиства, самоубиства… А колики је укупан немар државе, додаје Колар, говори и то што он, годинама, узалуд покушава бар званично да добије статус ратног ветерана.
– Као и другим људима који се боре са истим проблемима, то би ми помогло макар у набавци изузетно скупих лекова, али кажу да ме нема ни у једној војној евиденцији из 1991. И да ни у томе нисам једини – вели, опоро.
Поред одговарајуће здравствене заштите, и њему и другим жртвама ПТСП је, додаје, као хлеб насушни неопходан управо осећај припадања и организована подршка заједнице у ресоцијализацији. То не би била само помоћ ветеранима, то би била и нека врста самозаштите друштва од невоља које они, мада то не желе, у тренуцима често праве.
(Новости)
