Прочитај ми чланак"Људи који сами не раде и подузимају ишта у животу, лако губе стрпљење и падају у погрешке кад суде о нечијем раду" - овај цитат Иве Андрића савршено описује реакције дела јавности, када је пре извесног времена, Новак Ђоковић изјавио да му прво место на АТП листи и титуле на турнирима више нису приоритет, већ да су то неке друге ствари у животу.
Количина негативних реакција на домаћим форумима на ову искрену и људску реченицу била је запањујућа. Слично се дешава и сада када он покушава да се врати тенису и резултатима које је остваривао, а то иде у стилу топло-хладно, тренутно више хладно. Често умемо да се љутимо на Матса Виландера, јер сматрамо да не вреднује довољно успехе које је до сад остварио наш тенисер али је он са својим коментарима у односу на део наше интернет јавности мајка Тереза!
Тешко ми је да цитирам често увредљиве коментаре, и више покушавам да схватим, шта је то што покреће неке људе да тако реагују. Шта је то тако страшно изговорио и урадио спортиста, који је практично од тринаесте године свог живота професионалац, и чији је комлетни живот од тада био предодређен да буде максимално оптерећен свим оним што је од њега направило једног од најбољих, не само у историји тениса већ и спорта уопште.
Какво право има било ко да се љути на онога који им је ево већ читаву деценију приређивао моменте весеља и славља, побеђујући на турнирима на којима нисмо ни сањали да ће победник бити неко из наше земље. 12 грен слем титула освојио је у ери Федерера и Надала, најбољих играча које је уз Сампраса свет видео. У међусобним дуелима са Роџером и Рафом има више победа. Новак је једини српски спортиста чије се име по чувењу и корисности за спорт уопште, налази у истој равни са Пелеом, Џорданом, Шумахером, Месијем, Федерером итд. То што је он урадио у оквиру спорта би у некој другој области могло да се мери једино са тим да чујемо да Србија спрема неки свој спејс шатл за истраживање космоса или да Партизан и Црвена Звезда у следећих 10 година освоје 7 лига шампиона-добро сад сам баш претерао, то са фудбалом није ни у рангу научне фантастике.
ПОГЛЕДОМ СЛЕДИО БИВШЕГ ШАМПИОНА: Федор са великим крстом око врата на мерењу (ВИДЕО) https://t.co/Jn1Um2yaNR
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 28, 2018
Ипак, да се уозбиљим и вратим на покушај објашњења на толику љутњу дела јавности. Ту морам да се вратим на почетак текста и Андрићев цитат у коме препознајете неостварене и доконе људе који живе свој живот кроз друге, и своја задовољства и фрустрације са друге стране, везују за нешто или неког другог. Они изјаву врхунског спортисте који искрено каже да се мало заситио и да мора да пронађе нове мотиве после скоро деценијске доминације доживљавају као издају, што је наравно потпуно бесмислено.
Ај још делимично могу те реакције да разумем, што имају привид да им се руши једна бајка у којој су живели али никако не могу да разумем а камоли оправдам вређања која су усмерена на оно што је Новак истакао као приоритете у животу, мислећи пре свега на породицу. Шта је погрешно или чудно у том избору? Нисам ничији адвокат и не занима ме шта се дешава у било чијој породици али се створила једна суманута негативна атмосфера и завист око активности фамилије Ђоковић ван тениса. А шта Новак и његова породица раде?
Скупљају преко своје фондације огромна средства, која се дају пре свега, деци у Србији за разноразне потребе, од градње вртића до спортских терена и набавке многих ствари и помагала. Ширити негативну атмосферу и коментаре око ових крајње алтруистичких поступака породице Ђоковић показује озбиљне знаке девијантности дела друштва и на томе морамо озбиљно да порадимо не због Ђоковића, већ због свих осталих који овде живимо.
Нисам склон никаквом идолопоклонству па и у односу на Новака али сам осетио потребу да ово напишем не као одбрану Новака Ђоковића, већ неких основних правила нормалног понашања која су данас код нас озбиљно нарушена. И да завршим са још једним цитатом Иве Андрића: „Има у неким људима безразложних мржњи и зависти које су веће и јаче од свега што други људи могу створити и измислити.“
