Прочитај ми чланак
(Блиц)
Много је добар осећај пробудити се у земљи европских првака у фудбалу, зар не? Помало нестварно све то делује, али ми и нисмо навикли да живимо нормално, него у неком потпуно нестварном свету који други, чак и да хоће, не могу да разумеју. Па опет, чињеница да су српски омладинци постали шампиони Европе, без упуштања у еуфорију која нам се некако увек обијала о главу, има једну додатну последицу: размишљање о не тако мрачној будућности, каква нам се учинила да је неминовна када је овај спорт, у овој земљи, у питању. Редови који следе нису само прича о новим јунацима. Више су подсећање. И једна порука, за селектора Синишу Михајловића.
Када би се пре само неколико дана урадио пресек стања у српском фудбалу, рецимо баш пред тријумфални наступ омладинаца на континенталном првенству, а када би то урадио неки конобар који је итекако свестан да су Михајловићеви пулени поразима остали малтене без икаквих шанси за пласман на Мондијал, онда би тај конобар пришао српском фудбалском столу и овако свео рачун за минуле године:
„Да видимо шта смо то имали.. Три шока (у квалификацијама), неколико јагњећих бригада, роловани џумбус од првенства, кајмак који покупе само главешине, „у свакој чорби мирођија“ спортске раднике, досадну игру испод сача, салату од киселог укуса, пардон, урнебес салату, и… небројано мућкалица“.
Баш тако, наш фудбал је све то. И, мало више од тога. Мало мучније. А онда се однекуд појави селектор омладинаца Љубинко Друловић, па забрани типично размишљање српских тренера „Јао, па ми бисмо могли да изгубимо меч! Сви у одбрану, ти мали – ти стој напред!“. Забрани човек то, а пусти клинце да плешу по терену. Тројица у напад. Одмах. Па шта ако су наспрам нас Португалци? Или Французи? Или што се игра за титулу? „Шта знају деца шта је сто кила“, каже стара шала. А ова деца знају и нешто друго. Знају да се понашају на терену. Не мислимо ту на пристојност, него на готово заборављене одлике фудбалске игре: имаш задатак, али имаш и душу. Испуни оно прво, а играј оним другим.
И, ту баш долазимо до наше не тако давне прошлости, која нам је бојила и садашњи фудбалски тренутак док „орлићи“ нису раширили крила. Наши репрезентативци, они „прави“, на рубу су опроштаја од Светског првенства. Треба чудо да се деси, велико чудо, да би прошли тамо, али нису ни ти момци криви. Много их је младих бачено у ватру, а изгорели су јер су очекивања од њих била огромна. Отуда и лекција коју су доживели у Хрватској. Истој оној са којом играју баш свој наредни квалификациони меч, 6. септембра у Београду.
Ако бисмо баш сада еуфорију због евро-шампиона оставили по страни, а укључили уместо свих аларма и сирена које је призивало фудбалско стање у Србији – здрав разум, онда бисмо могли закључимо само једно: имамо клинце, добре, наше, а шампионе Европе? Синиша, селекторе, пусти њих на Хрвате.
Неко ће рећи „Ма дај, па ‘појешће’ их комшије на терену, где ће деца на силу?“. Неко ће рећи „Добри су ови мали, али не знају они како се играју такви мечеви“. Не знају? Па?! Кад ће да науче? Патријарх Павле једном рече писцу ових редова, док је био малишан: „Лепо је што имаш добре оцене, али… Живот ти не зависи од знања, већ од понашања“. А ови наши клинци знају да се понашају. Не мислимо ту на пристојност, него на готово заборављене одлике фудбалске игре: имаш задатак, али имаш и душу. Испуни оно прво, а играј оним другим.
Зато, Синиша… Пусти ове „орлиће“ на Хрвате. Нека изађу деца на терен, нека их поздрави 50.000 људи. Има да певају за њих као ни за једну репрезентацију пре. Јер, они и јесу репрезентација као ни једна пре. И урадили су оно што генерације и генерације нису успеле да ураде пре. Ако су тачне речи да „у будућности има места само за храбре“, кад мислимо ми да постанемо такви – ако не сада? Ништа се неће десити „само од себе“, тако је увек у животу. Кад чекаш да ти се нешто лепо деси, заборављаш само једну ствар. Врло важну за сва чекања: ти си на потезу. Увек.
Зато, Синиша… Пусти ову децу на терен. Нек’ се играју.
Добри су. Баш добри.
А наши.
И… знају да обаве задатак. А играју душом.
(Е, ал’ не да певају химну!)
