Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Препознатљиви италијански шарм у комбинацији са балканским коренима представља идеалан спој за бављење игром под обручима. После четворогодишњег стажа у Кантуу и бројних индивидуалних признања јасно је да је засијала нова звезда на европском кошаркашком небу, а њено име је Андреа Тринкијери.
Италијански стручњак је, неколико дана по преузимању Уникса из Казања, посетио традиционалну београдску Тренерску клинику и одржао занимљиво предавање на чистом српском језику.
– Ух, било је тешко. Мало ме боли глава од српског, али биће све боље. Моја мајка је из Ријеке, а бака из Котора. Од рођења учим три језика, пошто ми је отац Американац, а живим у Италији – поносно је открио за “Спорт” Андреа Тринкијери.
Канту је тим славне историје, али до 2009. године, и Вашег доласка на место тренера, нигде га није било. У чему је тајна Вашег успеха?
– Тако је, није га било на мапи 30 година. Нема тајни. Био сам без страха. Када сам радио у Трећој лиги, силно сам желео да тренирам тим са велике сцене. Гледали су ме као лудака. Срећан сам човек, јер не радим у кошарци, већ живим у њој. Не будим се у зору како бих ишао у фабрику и слично, већ свој посао доживљавам као уживање. Знате, српски тренери су врхунски, а школа најбоља. Жељко Обрадовић је један и више никада неће бити новог Жељка. Прави је уникат. Обрадовић, Ивковић и Вујошевић ће у наредних 300 година да буду најбољи. Нисам тај ниво, још. Оно што знам је да своје играче терам да увек иду преко граница реалних могућности. И тако сваког дана. Можда је то мала тајна.
За четири године у Кантуу, никако нисте успели да срушите Сијену и освојите титулу… Сада Ваш Уникс очекује велики ЦСКА.
– Мудри тренери кажу да пре него што добијеш, мораш да изгубиш. Па ваљда сам доста губио. Није лако. Најтеже је рушити менталитет играча. Није чудно што увек исти момци освајају трофеје. Јер, они знају како се долази до победа. Уђе им у крв и тачно знају шта треба да ураде да би пригрлили пехар. То је фалило, и мени као тренеру… Уникс је следећи корак. Знам да ће бити тешко, али никада нисам видео нешто лепо, а лако. Требаће ми и срећа, јер не заборавите шут Ђорђевића у Истанбулу… Засукаћу рукаве, па ћемо да видимо. Не плашим се рада у Русији. Мада, дуг је пут до Казања. Аутомобилом чак 69 сати.
Током претходног периода сарађивали сте са Владимиром Мицовим и Марком Шћекићем.
– Влада је једна од најдражих особа и играча које знам. Дошао је у Канту без икакве каријере, тражио се у Виторији где није имао место. Посебан је момак, чак препаметан неки пут. Прави „кликераш”. Направили смо пуно заједно. Никада нисам видео кошаркаша који се не зноји током игре. Он као да седи на каучу док други трче. То је чудо. Прави је пример да нису сви играчи исти, као и да није увек шамар или ударац у тур добар метод. Сада је међу најбољим играчима на позицији три у Европи. Био сам прексиноћ на вечери код њега у Београду и рекао сам му да је следећа сезона кључна за њега. Марко је играч кога препоручујем сваком тренеру. Зна кошарку и олакшава посао свима. Поставиш га на једно место и он ће урадити најбоље у датој ситуацији.
Преузели сте кормило репрезентације Грчке, која ће после више од деценије бити без Димитриса Дијамантидиса.
– Димитрис има 33 године и ако је такав шампион рекао доста, онда је доста. Сви су га вукли за мајицу и говорили му да мора да игра, али ко сам ја да га убеђујем у супротно. Од 14. године
је сваког дана пружао 120 одсто и уз Спанулиса и Навара спада међу три најбоља играча континента. Драгоцен је зато што када погреши у једном нападу, одмах размишља о наредном. Не враћа се на претходни промашај.
Осећате ли притисак грчке јавности да направите добар резултат у Словенији?
– Србија, Грчка, Литванија – притисак. То су кошаркашке земље. ЕП ће ове године бити веома чудно. Фалиће много играча. За мене је најбољи састав Француске. Страшан тим. И Турска је одлична. Мојој Грчкој ће недостајати два важна играча, Србији пет-шест… Сигурно је да онај ко освоји медаље, неће све победити. Сећам се ситуације када је Италија победила Југославију на ЕП у Француској 1999. Једва су се изборили са БиХ у групи, али су се издигли. Разлика између топ играча и просечног је у томе што ће овај први да игра добро у свим околностима. Да ли је мокар терен, лоши саиграчи… Они који ментално истрпе пораз, имају велике шансе да се надају медаљи – истакао је за крај Андреа Тринкијери.
НА СРПСКОМ ОД РОЂЕЊА
Перспективни италијански стратег препричао је анегдоту везану за његово знање српског језика.
– Био сам трећи разред када се десила једна занимљива ситуација у школи. Учитељица је позвала моју мајку да хитно дође у школу. Она је дошла онако престрављена, да би јој учитељица потом рекла, како јој се чини да мали Андреа има неких проблема и да не би било лоше да оде код психолога. Разлог је био то што сам на папиру писао, како италијанске, тако и српске речи. Пола-пола. Учитељица је помислила да сам луд.
