Прочитај ми чланакДеценијама је Драган Џајић припадао другима. Навијачима, звездашима, љубитељима фудбала. Многима у Србији и широм Југославије. Био је и саиграч, и директор, и председник. Пријатељ и кум. Идол. Стрпљиво је сваком делио себе, део истинске легенде, док је трпео он сам. И његови најмилији.
Данас, а и неколико година уназад, Џаја припада породици. Најпре њој, па себи. И сваки дан проведен са супругом, ћеркама, однедавно и унуком, вели нам у празничном броју „Ало!“, њему је празник.
– Чињеница је да сам у играчкој каријери, а и касније, с обзиром на посао који сам радио, имао много више обавеза ван куће. Поготово док сам играо, другачије не иде ако желите професионално да се бавите спортом. Једног дана сте у Скопљу, другог у Цириху, трећег се враћате у Београд. И то тако 15 година. Није ми било тешко. Волео сам фудбал. Кад радите нешто што волите, обавезе вам лакше падају. Мада фудбал није лако занимање, посебно у Црвеној звезди, клубу у којем се друго место сматра неуспехом. Сад је обрнуто, имам много времена. Проводим га с породицом, наравно. То ми потпуно одговара – прича Џајић, гост редакције „Ало!“.
Одговара, дабоме, и супрузи Бранки. Њихов брак траје, поносно констатује Драган, 30 година.
– Упознали смо се преко пријатеља. И одмах сам знао да она може да ми буде супруга.
Ћерке су им одрасле. Сања и Драгана имају своје животе, али су, наравно, и даље уз родитеље.
– Старија се удала и обилази ме стално. Од ње сам добио унука. Млађа се још није удала. И даље је у Монте Карлу, али због административних проблема постоји могућност да се врати. Тешко је добити тамо боравак.
Васкрс је лепа прилика да сви заједно бораве у породичном дому.
– Мени је сваки дан празник кад сам с ћеркама или кад видим унука, кад смо сви на окупу. Васкрс јесте најлепши празник и прослављамо га породично, али, кажем, испуњен сам срећом и кад смо заједно и неког другог, обичног дана. Фамилијарност и блискост су, сматрам, основ породице. На томе сам одрастао.
Део фамилије Џајић од летос је делија кога сви обожавају. Деда поготово.
– Волео бих да дочекам да одрасте. Кад сам добио ћерке, питали су ме да ли ми је жао што немам сина. Није ми жао, напротив. Много сам поносан на њих. А унук… Има девет месеци. Уживам с њим. А приче да једва чекам да заигра у Звезди, пустите то. Полако… Знам како пролазе деца или унуци познатих особа, не само у спорту. Кад бих доживео да одрасте и игра фудбал, тада бих имао процену о њему. Волео бих, наравно, да је у спорту. И он и друга деца. Ваљда ће их бити још у фамилији. Професионалац или аматер у спорту, то зависи од талента и многих других ствари. Да нешто намећем, не желим.
Није желео Џаја национале, никако, ни он ни скоро комплетна јавност на простору бивше СФРЈ – у сваком кутку бивше земље братства и јединства, сећамо се, громовито је одзвањало згражавање – да доживи пакао пре десет година. Али је преживео. Снагом воље, уз подршку многих. И уз помоћ патријарха Павла.
– Патријарха сам стицајем околности упознао тамо где није желео ни он да буде, а ни ја. На ВМА. Лежали смо око два месеца. Драго ми је да сам упознао таквог човека, да сам могао да комуницирам с њим. Дао ми је благослов толико пута… И то кад ми је било баш тешко. То нећу никад да заборавим. Он је био душа од човека.
Кратак уздах, па наставак присећања на почившег патријарха, чија је свака реченица била лековита.
– Кад је за то имао снаге и био расположен за друштво, сатима смо причали. Говорио ми је о правди и неправди, да се дешавају у животу. У њему сам видео искреност. Што је и нормално, јер шта би могао да чујеш од, фактички, свеца. Тако ми је давао подршку, моралну ињекцију, да ми тескобе лакше вуду.
А упокојење патријарха Павла му је, додаје Џајић, тешко пало.
– Баш ми је било тешко. Патријарх је био много стар и практично се гасио као свећа. Гледао сам то и доживљавао. Волео бих да сам га упознао док је био млађи и да сам тада разговарао с њим. Али, и ово ми је довољно за целио живот. Поготово ћу памтити његову доброту. Осећао сам је самим седењем уз њега, па и осмехом који ми је упућивао кад год би ме видео. Не добије свако благослов од њега, а ја сам више од 20 пута. У неколико наврата био сам у манастиру Раковица да се поклонио његовим моштима. Био је велика личност.
У данашње време, за разлику од његовог, ритам живота је ненормално брз. То га, наглашава, ипак не оптерећује.
– А шта ако не можете ништа да измените? Морате да нађете себе и у таквој ситуацији, те да живите. Неко се у томе сналази, али многи се погубе. Ја не могу ништа да изменим, па прихватам стање онакво какво јесте. Увек сам тако живео.
Данас се живи и са мобилним, а тешко је без тог апарата. Е то се Џаји већ не свиђа.
– Држање телефона по читав дан, то ми је несхватљиво. Имао сам такве примедби и кад је о мојим ћеркама реч. Ја телефон узимам само кад ме неко позове, или кад желим неког да позовем. Али, то је мој начин живота и не могу да приговарам другима како се понашају. Сад, рецимо, деца излазе у пола један ноћу. И шта, да се бавим тиме? Нећу. Знам шта сам рекао у мојој породици, а други живе како им воља.
Његов дан, открива нам, почиње рано.
– Не спавам дуго. Годинама устајем између 5.30 и 6.30. Ујутро одем до Звезде, скоро сваког дана. Тамо утрошим два-три сата. Волим да одем и на утакмицу, да седнем негде одакле могу мирно да одгледам. Да је на свој начин преживљавам.
Батерије, каже, пуни на разне начине.
– Са 32 године престао сам да играм фудбал, али никад нисам престајао с активностима. Још десет година сам играо за ветеране. Све сам то чинио здравља ради. И задовољства. Потом сам почео да играм тенис, иако нисам нешто волео тај спорт. Више ми је била жеља да се презнојим, него да се такмичим. Мада, временом вас окупира. Затим сам пливао. Шетња је увек присутна, и дан-данас. Ако је лоше време, кишовито, возим собни бицикл.
Уб му је, дабоме, у срцу, иако је родни град напустио с 15 година. Од тада је житељ Београда, за који не може да процени колико се променио.
– Време сам, углавном, проводио на стадиону. Мало сам ишао у центар, да шетам Кнез Михаиловом. Имао сам много обавеза и велику одговорност, коју сам осећао. То ме је терало да живим одређеним начином, уз одрицања која сам морао да чиним. Узгред, ако имате одређену репутацију, епитет нечега што сам ја носио фудбалски, морао сам увек да будем спреман за утакмицу. Бити легенда Црвене звезде значило је имати огромну одговорност. Ја сам је бар тако осећао. Осећам и данас.
Драган Џајић, легенда у себи и за све. И наш гост, драг гост.
Васкрс буди у Драгану Џајићу, открива нам то, сету. Тугу. Упркос томе што доноси срећу.
– Велики је празник, најлепши обичаји. Међутим, мене за Васкрс веже и много тужна успомена. На тај дан ми је умро брат. Рођени, са 50 година. И то за време ручка. Само што је куцнуо јаје… Нажалост, ето, и то се дешава на најлепши српски празник, али, наравно, треба да се слави. Сви треба да славе. И ја ћу да шарам јаја.
Свет је, тврди, обишао као играч, директор и председник клуба, па сада, када га породица зове, бежи од путовања.
– Кад би ме неко бацио на одабрану дестинацију, е то може. Рецимо Корзика. Много је волим. Док су деца била мања, често смо ишли. Тамо имам хотел, па сам као код куће. Корзика је прелепа, лети може баш да се ужива. Интересантно, тешко ми је било кад сам отишао на Корзику, а још теже ми је било кад сам је напустио. То ме и дан-данас држи, а ево више од 40 година је прошло од тада. Пријатељ ме зове да одем и планирам да то урадим на лето.
Пре десетак година Џаја је испунио себи давнашњу жељу да посети новогодишњи концерт у Бечу.
– Купио сам карте за супругу и мене, убедљиво најскупље које сам икад платио. Посредством пријатеља из Беча, који ми је средио. Није ми жао, наравно, јер сам желео то да видим, да осетим тај светски догађај. Нисам неки познавалац класичне музике, али сам одавно имао жељу да будем на том концерту.
Са скоро 72 године Џајић у свакој прилици одаје слику елегантног човека.
ШТЕПАНЕК СЕ ОГЛАСИО ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ РАЗЛАЗА СА НОВАКОМ: Радек открио разлоге раскида сарадње са Ђоковићем (ВИДЕО) https://t.co/Dp5Kb4b8Ud
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 7, 2018
– Као играч сам се углавном спортски облачио, мада сам волео и елеганцију. Када сам постао директор Звезде, одело је постало обавезно. Било је логично да носим кравату. Као и касније, кад сам био председник клуба. И данас волим да имам кравату и без ње не идем на важан догађај. А приватно, носим спортску гардеробу, фармерке…
