Прочитај ми чланак
За тренутак сам се уплашио, колебање најчешће значи и линију мањег отпора, онај тренутак када јелена паралише шкљоцање карабина, или светла фарова, и он се препусти судбини. Сетите се шта сам саветовао капитену Декију, узми ордење, слику и сат, не окрећи се, окамениће ти се душа као Лотовој жени у Библији. Тамо где те убеђују да се назире светло је воз који ти клопара у сусрет.
Потрошили смо ми и веће легенде, наивност користимо као пластелин, обликујемо по вољи и сопственом интересу.
Јер, твоје велико име не мења ништа, ти којима би требало да будеш председник нису имали скрупула ни када су рефлектори сијали јако, мрак је њихово природно станиште, оџепариће те, отети ти интегритет још лакше, када се светла погасе.
Дејан Станковић је довољно упућен у односе у српском фудбалу да схвати да би морао да дирне у осињак, не може се другачије. Јер, бумбари чувају мед.
Ризиковати отровни убод у тренутку када си себи створио лагодан живот без притиска, егзистенцијалне муке и потребе да издајеш принципе у име врховног величанства, новца? Не исплати се, ма како те голицало да пробаш, гробља каријера су пуна бивших спортиста које је сврбела сујета.
Обишао је Србију, ту се осим што ће те понудити кафеним талогом, осмехом без двојке, углавном врпоље док чекају, као лоши ђаци да се огласи звоно, да нестанеш из њиховог града, и ствари остану исте. Неко са стране, довољно богат да га пипкање ручицама испод стола не занима, квари забаву.
Какву је реално шансу имао Дејан Станковић?
Да окружен својим пријатељима из фудбала промени систем старији од тврђаве у Мордору?
То је одељак са бајкама, српски фудбал је подрум духова, ту делимично распремање ништа неће помоћи, евентуално да направите места за нове мумије и неспособњаковиће који чекају свој ред. Добронамерних нема, нека се јави неко способан да убеди алигатора како би требало да једе интегралне пахуљице за доручак, за своје добро. Нека покуша и потруди се да остави видео запис, за надолазеће наивчине.
У сваком случају, Станковић не би требало да пљуцка према капитену од мермера каквог памтимо, ти се споменици тешко чисте кад једном гомила почне да набацује блато заслепљена белином. Тешко се перу и оне беле сокнице када боси уђете у ту прљавштину.
Један ђир кроз Србију био је довољан, Дејан Станковић је вероватно пожурио да се укрца у „Новака“ и одлепрша на Малпенсу (или Линате, свеједно). Тамо статус легенде орочиш међу људима и уживаш у дивиденди, то се не да потрошити.
Написао сам ти и онда, путуј игумане, нема се о чему бринути. Ти си био први на терену, не би ваљало да на живот гледаш из последњег реда трибина, заслужујеш ложу.
Видимо се у бољим временима, ако на таква уопште имамо право.
(sportske.net)
