Прочитај ми чланак
Саша Ћурчић није заслужио да га памте по огавним ријалитијима, то је само пресуда и казна, гашење рефлектора које код већине фудбалера звучи као окретање кључа са спољне стране.
Свако је, јасно, господар сопствених избора или роб својих лимита, али ово је прича о фудбалу, оно што је Ђанија после задесило је класично ципеларење од стране јавности, макар се неко добровољно подметао под ђонове.
Какав је играч био Саша Ћурчић?
Разбарушен, тактички неукротив, такав крој никада неће понудити савршено одело. А опет, шаблон у фудбалу није добитна карта, Руси и сви ти што су фудбал пробали да марширају, су то најбоље осетили.
Тамо негде, почетком деведесетих, аутсајдер Ћурчић се, преко београдског приграда, оних зона где играју огорчени ветерани и талентовани клинци, докопао „Карабурме“, одиграо сезону или две тако да га је Ивица Осим позвао да дебитује за репрезентацију против Бразила.
Југославија је умирала, родио се Ђани. „Швабо“, тај неприкосновени ауторитет балканског фудбала (немојте да вас замајавају неуки, Југославија бољег тренера није никад видела) је одбацио своју науку, математику зарад маргиналца. У некој једначини Ђани никада није решење, увек непозната.
Свеједно, Осим је видео оно што већина није, сирови таленат. Тада је његова реч у Партизану била важнија од правила службе што су им генерали наметали деценијама, па је Ћурчић стигао у Хумску са оним кофером проблема који увек некако вуче са собом. Ђани је био икона деведесетих, болно искрен и несоцијализован. Причало се да је продао намештај из стана који је изнајмио Партизан, а слике из тих година, џемпер и тренерка, гарниране Аир Маxом и данас служе за увесељавање омладине на нету.
Или, можда, више није тако, наслућујем да би Ђани поново могао да буде модна икона.
Осим што је забављао медије, играо је фудбал и то сурово добро. Подсећао је на оне људе што узму лопту и унесу је у гол, у инат тренерима смарачима са таблом и жељом да буду стратези попут Кутузова. Сећам се једног дербија, мислим да је био стоти, са Ђанијем Партизан је плесао, када се уморио и изашао, то није био исти тим, Звезда је окренула ту „округлу“ утакмицу.
Постало је јасно да је прерастао земљу, било када говоримо о квалитету лиге, било количини лудила које нас је учинило истим таквима. Преселио се у Болтон, игром случаја, први меч који је одиграо било је једном смутног октобарског понедељка увече против Арсенала, тима у коме би требало сада да тренира млађе категорије. Ђани је играо као у трансу, „Тротери“ су добили са 1:0, пар недеља касније дао је гол Лестеру у купу, а онда и Челсију на „Стамфорд Бриџу“.
У то време Енглеска је била егзотика, заробљена између традиције и схватања да ће их позивање на њу одвести у просечност.
Разлика између Серије А и ПЛ била је рецимо однос између Сикстинске капеле и блејања на лондонским трговима. Мање потрошиш, али уметност је у Риму.
Другим речима, Премијершип је био рођен за слободне фудбалске људе, ненавикнуте на окове, попут Ђанија. Он је за кратко време које је успео да се посвети фудбалу зарадио „напредовање у служби“, отишао је у Вилу. У Бирмингему су платили готово три пута више него што је Болтон кеширао Партизану. Тај трансфер је завршио у оној галерији којом попуњавате топ листе, један је од најгорих у историји. За фудбалера, не толико клуб, Вила је изгубила три милиона за две године када га је продала Кристал Паласу.
„Моја највећа грешка у животу“, понављао је Ђани година после тога.
У ствари Ћурчић никада и нигде није играо тако добро као у Болтону, тада је још мислио на фудбал. После су дошле журке у дабл-декер аутобусу који је купио у ту сврху, и све оно остало, што је „но-но“ када треба зарађивати новац знојем. Ако питате енглеске таблоиде, увек је био у тиму кола, али те приче нису за ове стране.
Пробао је после у МЛС, па у Шкотској, чини ми се да се вратио и у Обилић, завршио је тамо негде почетком века, пре тридесете.
Човек коме је место у Енглеској, где се све може, кад сте добри у ономе чиме се бавите, али и вредите колико последња утакмица, вратио се на острво, јурећи за оним последњим комадићима нечега што је остало из лудих деведесетих, које је Ћурчић живео од Београда преко Мидлендса до Лондона, и даље.
О том даље нећу, некад му је највећи проблем био да се привикне на вожњу левом страном, после је све остало било лево. Та фраза, да живиш пуним плућима ми је увек деловала сумануто, јер резервни пар за дисање немаш, нису то тркачке гуме.
Људи, не Орци, из тог времена када је фудбал у овој земљи нешто значио, често, када се помене Газа помисле и на Ђанија.
Већи комплимент никада неће добити.
(sportske.net)
