Прочитај ми чланакСиноћ смо имали прилику да по последњи пут на терену видимо легендарног Франческа Тотија, па би било ред да напишемо коју у част човека који је обележио једну целу епоху европског фудбала.
Немали број људи данас погрешним очима посматра фудбал. Покушавају да га сведу на бизнис где првенствено гледа профит и где све има своју цену. Ипак, има ли цене за оно што смо вечерас видели на „Олимпику“?
Опроштај Франчеста Тотија од вољеног дреса, можда чак и од играчке каријере показао нам је право лице фудбала, он није бизнис или нека пука разонода за широке народне масе. Фудбал је чиста емоција. Онима којима то није било јасно до сада, после утакмице Роме и Ђенове морало би да буде.
Прштало је вечерас од емоција у „Вечном граду“, није било онога ко је успео да их суздржи. Навијачи Роме су на сјајан начин, по последњи испратили свог вољеног капитена у слачионицу у својству играча и тако затворили једно велико поглавље у историји клуба, које је трајало 25 година.
Да да… 25 пуних сезона. Многи од нас једва да имају толико и година живота и практично не познају фудбал у коме нема Тотија, ипак на то ћемо морати полако да се навикавамо.
Када је легендарни Вујадин Бошков тог 28. марта 1993. године убацио шеснаетогодишњег дечака у игру на утакмици са Брешом, вероватно нико није могао да претпостави да ће тај дечкић израсти у икону клуба. „Вучица“ на грбу и Франческо Тоти заувек ће остати симболи, синоними за фудбалски клуб Рома. У то нема сумње.
„Принц Рима“ је на тај дан и фудбалски рођен а до данашњег дана је уписао неверватну бројку од 784 утамица за Рому, на којима је постигао 307 погодака за две ипо деценије колико је провео у клубу.
Није Тоти никада освојио Лигу шампиона, није проглашаван за најбољег фудбалера света, нити је чак био неки превише атрактиван играч. Међутим то ништа не утиче на његову величину и не умањује једну сјајну фудбалску каријеру.
Рођени Римљанин никада није био играч који је јурио за трофејима и признањима. Једино признање до којег му је икада било стало било је оно Роминих навијача, његових суграђана, комшија.
Extraordinary frontpage from Rome newspaper Il Tempo (The Time) changing for Totti day their own nameplate for the occasion! pic.twitter.com/yVUV6rlntt
— Tancredi Palmeri (@tancredipalmeri) May 28, 2017
Да је хтео могао је да оде у било који европски клуб и наосваја се титула и титула, заради много више пара него ли што је то учинио код куће. У осталом имао је понуду мадридског Реала и један је од ректих играча који их је одбио „краљевски клуб“. Он је имао своје сопствено „краљевство“ које није желео да напусти ни по коју цену. Да је то учинио данас не би смо говорили о оваквом Тотију, каквом данас говоримо, једноставно… то не би био Тоти.
Такав однос према клубу и поглед на фудбал донео му је поштовање целокупне јавности, чак и навијача највећег ривала Лација, који су се на сјајан начин опростили од свог вечитог или како су га они назвали „најбољег непријатеља“.
Атмосфера која је владала у престоници Италије на дан последње утакмице „принца Рима“ је посебна прича. „Вечни град“ данас је био у знаку Франческа Тотија, аутобуси су уместо броја линије на којој саобраћају имали исписан број 10 уз натпис „хвала капитену“.
Римске новине „Ил темпо“ данас су први пут после 73 године промениле име на насловној страну у „Ил темпо ди Тоти“, комплетан стадион у сузама… Овако нешто сваки спортиста сања и то вреди можда и више од трофеја.
Што њих тиче, Тоти их је у клупској каријери освојио четири и то један Скудето 2001. године, два Купа и Суперкуп Италије а репрезентацијом се окитио титулом светског шампиона 2006. године у Немачкој.
Такође једном је био најбољи срелац Серије А, а на вечној листи налази се одмах иза Силвиа Пиоле који је постигао 274 поготка (24 више). Када говоримо о вечним листама треба рећи и да је Тоти трећи по броју наступу у италијанском шампионату, више од њега забележили су само Паоло Малдини и Ђанлуиђи Буфон, којег ћемо на велико задовољство имати прилике још неко време да гледамо.
Што се тиче Франческа Тотија то би било то. Завеса је синоћ и званично спуштена на његову величанствену каријеру у Роми, али мит о легендарном капитену заувек ће лебдети над „Вечним градом“.
